Преферанс је најпопуларнија карташка игра у Србији, а незваничне статистике говоре да у овој интригантној игри ужива сваки други мушкарац и свака трећа жена у нашој земљи који су старији од 40 година. Тако барем тврди Синиша Драгић, пасионирани играч бриџа и преферанса и добар познавалац прилика на домаћој „картарошкој“ сцени, који са жаљењем констатује да ће велики број наших младих суграђана на питање „Коју игру играш?“ одговорити – компјутерску игрицу.

А када скицира портрет српског Боже званог Пуб наш саговорник истиче да типичан овдашњи љубитељ карата најчешће игра преферанс и реми, а најмању популарност у нашој земљи има покер.

– Преферанс је игра која је почела да се игра међу руским племством почетком 19. века и која је била омиљена разбибрига великана руске књижевности Лава Толстоја, а у Европу га је донео Наполеон пре више од 200 година. Преферанс је ментално и интелектуално јака игра, која ангажује мождане вијуге за нијансу више од бриџа и за нијансу мање од шаха. У организационом смислу он је најсличнији бриџу, с тим што у бриџу пар игра против пара, а у преферансу један игра против двојице играча, партнерства нису фиксна, а партнерска компонента је лимитирана. У руској „верзији“ преферанса, примера ради, један игра против двојице, а четврти дели карте – објашњава Синиша Драгић и додаје да се једном годишње одржава отворено првенство Београда у преферансу у хотелу „Југославија“, а ова манифестација се одржава и у Нишу и у Врњачкој Бањи.

Иако је картање са пријатељима некада било један од омиљених начина кућне забаве, ова другарска и комшијска разбибрига одавно је изашла из моде, јер су Срби у претходне две деценије играли неке друге животне и политичке игре, а како је већина наших суграђана принуђена да ради два посла дневно како би прехранила породицу, доколица и картање постали су луксуз. Некада веома популарну лору и таблић заменио је реми који не захтева превелики интелектуални напор играча, ни његову стопроцентну концентрацију на игру, истиче наш саговорник.

На планетарном нивоу, велику популарност стиче Тексас холдем, савремена варијанта покера, која је настала у Америци и веома брзо „заразила“ играче Старог континента, јер су могућности за добитак много веће него у стандардном покеру. Наиме, у класичном покеру добија се само пет карата а може да се промени највише четири карте, док се у Тексас холдему добија седам карата, а може да се промени највише пет.

Синиша Драгић изражава жаљење што у нашој земљи не постоји веће интересовање за бриџ, некрунисану „краљицу“ свих карташких игара, који развија логичко, аналитичко и апстрактно математичко мишљење и који је ушао на велика врата образовних институција као редован или факултативни предмет. А када скицира психолошки портрет играча бриџа, наш саговорник наглашава да ову карташку игру игра онај „ко воли хазард, аналитику, системе лицитирања и партнерство“. У метафоричком смислу, бриџ је синоним за живот којибисмо желели да живимо – узбудљив, пун преокрета, аналитичан, док је покер најсличнији реалном животу, будући да је тежак, опрезан и штедљив. Да ли због чињенице да су Срби презасићени „реалним“ животом или због тешке материјалне ситуације у којој живимо, тек – покер код Срба ужива најмању популарност.

– Ми смо играчка нација, волимо да се надмећемо и некада смо били друга шаховска сила света. Нажалост, младима, на којима свет остаје, занимљивије су компјутерске од шаховских игара – закључује Синиша Драгић.

Катарина Ђорђевић