Винча – За мене је шампањац круна мојег двадесетогодишњег бављења виноградарством и вином. Дрзнуо сам се једног часа не бих ли докучио тајну справљања шампањца по технологији његове постојбине – Шампање. И тиме што сам га произвео уз помоћ француског пријатеља, чувеног енолога Пјер-Ива Бурнијеа из Енолошког института у Епернеу, само је срећан стицај околности и моје урођене, шумадијске упорности – да урадим нешто што други нису успели до сада.

Овим речима је власник подрума „Александровић”, Божидар Александровић, из села Винча недалеко од Тополе и Опленца, као њеног заштитног знака, одговарао на новинарско питање – шта за њега значи производња „тријумфа”, првог српског пенушавог вина.

Много је, каже, вичнији с лозом и винима него с речима, али Србија се производњом свог шампањца, како се њему чини, сврстава међу ретке земље којима је то одиста успело. Значај тог технолошког резултата не може умањити ни чињеница да је произведен под будним оком и контролом француског стручњака. Вино је ту и оно ће говорити о себи и свему оном што му је претходило, уверава нас домаћин и додаје да се његов резултат може упоредити, рецимо, са уласком Новака Ђоковића међу четири најбоља тенисера на неком гренд слем турниру или кошаркаша Партизана на фајнал фор ове године у Паризу.

Можда ће, вели помирљиво, држећи боцу тек уточеног шампањца као новорођенче, неко рећи да то Божа претерује, али једна је прича произвести „мирна”, а сасвим друга пенушава вина.

Том неиспричаном причом није желео да замара велику групу новинара и гостију из целе Србије, па и из иностранства, ни Александровићев главни енолог Влада Николић, говорећи о технолошким нијансама, улози квасаца у свему томе, традиционалној шампањ методи, секундарној ферментацији у боци, при којој вино сазрева минимум 15 месеци…

– Све је у овој боци. Све што смо знали и умели. Вино не зна да лаже. У њему је цела истина – од оца чокота, мајке земље и парчета неба под којим је грозд растао сакупљајући шећер и лепе киселине. Све остало је знање, тимски рад и технологија, без којих, ипак, не бисмо имали овако леп и складан производ с којим се можемо подичити и пред винским шампионима какви су Французи, Италијани, Шпанци, а зашто не и Немци, Аустријанци, да не говорим о новим велесилама као што су Јужна Африка, Чиле или Америка – уверава нас Александровић и додаје да би привреда Србије и њена економија биле на много вишем нивоу када би се и у осталим производним областима понашали као малобројни домаћи виноградари и винари.

А доћи до боце шампањца, чија је продајна цена 25 евра, упола мања него што заслужује, није лако. То не оспорава чак ни сам Француз Пјер-Ив Бурније, јер он боље од свих зна шта је бренд у винарству и колико кошта да се до њега стигне. Србија је каже тек стала на ноге у том погледу. Требало му је, како рече, две године да упозна Србију, њене људе, историју, обичаје, навике, укусе… а да код Александовића уочи визију – шта то хоће тај средовечни Србин упуштајући се у производњу пића чија се тајна справљања и у Француској вековима преноси с генерације на генерацију и љубоморно чува као најстрожа породична тајна. Он ју је донео. И сада су нам заједничка почетка слова – Ш, Шампања, Шумадија, шампањац.

Бурније верује Александровићу да ће проширити садашњих својих и закупљених 50 хектара под виноградима и успети да произведе квалитетна вина за сва времена уз „поштовање традиције добрих вина својих предака, али обогаћена с новим знањима и технологијом”.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

Само је један шампањац

На питање с којим правом тврди да је произвео прво пенушаво српско вино, шампањац, када на нашем тржишту већ поодавно има таквих вина, Александровић каже да у свету постоје, угрубо, три технологије у производњи пенушавих вина. Шампањска технологија – дакле онако како то Францизи раде и како он сада учи од њих – да вино у боцама месецима сазрева. Друга је када се пенушаво вино све време „под гасом” држи у танковима, а трећа се односи на – газирање вина у самој боци. Само је, каже, један шампањац – оно вино с мехурићима које се производи по шампањ технологији.

Александровић подсећа да је недалеко од његовог винограда у подруму у селу Бања, подно Венчаца, крајем 19. века, када су у Београду још светлеле уличне лампе на гас, прављен француски шампањац по свим тадашњим правилима. Нису се, нажалост, одржали ни знање нити вина, а он после века и коју деценију поново креће истим стазама.