Многе жене ми се жале: „Радимо, бринемо о деци, старамо се о домаћинству и још морамо сјајно да изгледамо. Да ли се феминизам за ово борио” – каже Адриана Захаријевић, координаторка Центра за женске студије и ауторка недавно објављене књиге „Постајање женом”.

– Данашња жена је под притиском традиционалних захтева да буде изврсна домаћица, мајка и дотерана жена према свим модним узусима и модерних захтева да се посвети послу и напредује. Истина је да се феминизам није борио за свет супержена. Феминизам се бори за то да жене имају избор како ће живети, и за друштво у којем тај избор неће бити само фраза.

Ако се „нису бориле за ово”, онда разлога за незадовољство још има. Феминисткиње нису спустиле глас ни у свету, где га подижу због ратова, расизма и полних стереотипа, ни у Србији где се нажалост и даље супротстављају пре свега насиљу.

– Тема насиља овде не застарева, пошто је тек однедавно почело јавно да се говори и правно регулише оно несмотрено „падање низа степенице” којим жене, без обзира на узраст и образовање, прикривају злостављање којем су изложене. Уз питање насиља и образовања, неопходно је да озбиљно почнемо да се бавимо радним правом. Мора се јавно говорити о случајевима када се од жене тражи да потпише да неће остати у другом стању да би добила посао!

Србија је у Парламентарну скупштину Савета Европе послала делегацију без иједне жене због чега је опоменута.

– Политичарке у овој земљи и даље попуњавају места која им обезбеђују квоте, али се тешко може рећи да им је омогућено и смислено креирање политике која би се разликовала од политике главног тока.

Иако многе жене верују да су се претходне генерације избориле за сва женска права, Наоми Волф, ауторка култне књиге „Мит о лепоти”, тврди да се жене још боре са бројним стереотипима и нереалним очекивањима. По њој је и сан феминистичко питање! Запослене мајке покушавају да стигну све: да буду посвећене у кући и на послу, да се дотерују по диктату индустрије лепоте и да вежбају онолико колико од њих траже лекари и фитнес тренери. Да би све то постигла, остаје јој још једино да се одрекне сна.

За француску професорку филозофије Елизабет Бадинтер притисак на жене долази из све јачег еколошког покрета. Она је у књизи „Сукоб, жена и мајка” реакционарима назвала зелене, који траже да мајке користе пелене за вишеструку употребу уместо памперс, али и педијатре који тврде да је неопходно да беба сиса, и то што дуже. Ако би послушала заљубљенике у природу и психологе, жена би остала у кући годинама после порођаја.

Томе треба придодати и поруке да добра мајка не шаље децу у школу са парама за ужину већ им сама припрема здрав оброк.

Уосталом, домаће телевизије пуне су реклама у којима жене одушевљено кувају за чланове породице који се излежавају испред ТВ екрана, мазе кутију прашка и делују као да им се остварила највећа жеља када пронађу прави детерџент за рибање купатила.

Добре примере сексизма и ејџизма проналази и Дубравка Валић-Недељковић, ванредна професорка и шеф Одсека за медијске студије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и предавач на магистарским и докторским Родним студијама Универзитета у Новом Саду.

Она подсећа на рекламу у којој баба лежи непокретна на земљи све док не поједе чоколадицу, после чега се претвара у здравог, младог момка. Сећамо се и ЕПП у којој скупљачи сировина долазе на врата и питају човека да ли има нешто старо, на шта им он доводи ташту.

Наша саговорница истиче да код нас имплицитно важи да младе жене имају бољу прођу на телевизији. Водитељи и код нас и у свету могу да буду старији мушкарци. Медији похрањују родне стереотипе а за то је идеалан Интернет који је као створен за слање мизогиних порука.

– Пример за то вам је када се на „Јутјубу” под називом „Жена возач” показују снимци најгорих паркирања. Тиме се похрањују стереотипи о женама – објашњава професорка Дубравка Валић-Недељковић.

У ТВ спотовима на изборима 2008, додаје наша саговорница, улога жена била је традиционална. Оне су говориле у име лидера, о љубави, пожртвовању и деци, својим традиционалним улогама. Странке нису дозволиле да кандидаткиње, које су по закону морале да чине трећину на  изборним листама, кажу шта мисле да ураде ако их грађани изаберу.

Медији, међутим, у великом броју случајева нису расположени да извештавају о насиљу над женама, јер, како каже Дубравка Валић-Недељковић, та тема често наилази на следећи пријем: немој то, досадно је, зашто опет о томе?

– Једна трећина жена је претрпела неки облик злостављања у Србији. То је дакле једна трећина једне популације. Да је једна трећина неке друге популације угрожена, да се на пример појави неки опасан вирус, мислим да би се о томе извештавало из дана у дан, на насловним странама.

Ј. Стевановић