Са првим звуцима бандонеона и виолина, човек ставља десну руку око жениног струка гледајући је право у очи и припијајући је уз себе. Од струка навише њих двоје заковано је истим покретом, као да је у питању једно двоглаво тело. Али њихове ноге су у сталном хармоничном раскораку, преплићу се и расплићу уз тактове „тужне мисли која се плеше”. Реч је, наравно, о тангу, игри и музици која је од прошле године ушла у светску културну баштину под заштитом Унеска, и која доживљава свој процват у целом свету.

Најлепше се ипак плеше на буеносајреском асфалту, тамо одакле је као игра сиромашних досељеника и потекла. Хиљаде људи чекају ових дана по зимском времену на бесплатне карте за финале светског шампионата у тангу. У уторак, 31. августа, знаће се и који ће плесни пар заузети победничко постоље. Аргентинци се надају да ће се круна из Јапана, где је први пут у осмогодишњој традицији танго мундијала отишла прошле године, вратити ту у колевку плеса, у декадентни латиноамерички град светлости. Танго се, иначе, у Буенос Ајресу игра и у обичним баровима и на фенси местима. Иако изгледа да се танго сам плеше уз вешто вођство мачо мушкарца, аргентински мајстори тврде да је талентованим плесачима за савлађивање основних вештина потребно бар три године свакодневног вежбања. Незаобилазна меланхолична нота је оно што тангу даје јединствену драж.

Потекао је из Боке, лучког предграђа Буенос Ајреса, где су се укрстили и уклопили инструменти из претходних домовина имиграната. Постао је симбол новог усвојеног завичаја Буенос Ајреса. На почетку овај потпуно нови звук изводио се само на гитари и флаути. Касније је настао бандонеон, једна врста мале хармонике која је постала незаобилазни инструмент сваке танго свирке. У уторак ће се знати који од четиристо парова су прошли у велики финале. Најбоље ће гледати цео Буенос Ајрес и мноштво туриста из читавог света. Јер то одавно више није игра маргиналаца коју је аргентинска елита одбацивала. Танго је сувише ласциван и играју га усамљени губитници, говорило се некад.Игра на високим потпетицама данас се плеше под заштитом Уједињених нација у елитном друштву са Акропољом, и египатским пирамидама.  Можда и зато што је цео свет насељен неком врстом имиграната па им треба загрљај макар био обојен сетом. А маргиналцима је остављено да репују по Боки.

З. Ш.