Телесна казна и траума

Људи по правилу не разликују догађај од његовог доживљаја. Понашају се као да је доживљај исто што и догађај. Доживљај се састоји из представе о догађају и оног значења који је особа приписала датом догађају. Зато можемо да кажемо да људи не реагују на догађаје, већ на оно значење које су приписали тим догађајима. Изгледа да се то односи и на телесно кажњавање деце од стране родитеља. Да ли је телесна казна знак љубави или мржње?

Професор Кенет Доџ са Дјук универзитета дуго се бавио питањем односа телесног кажњавања деце од стране родитеља и касније дечје агресивности. Код односа агресивности и казне тешко је рећи шта је узрок, а шта последица, јер често није јасно да ли је агресивност неваљалог детета узрок а чешће кажњавање последица, или је обрнуто. Користећи одговарајућу методологију за коју је веровао да решава ово питање, тим професора Доџа добио је резултате који су им потврдили тезу да телесна казна доприноси каснијем агресивном понашању деце. Како ни у једној савезној држави САД родитељима није забрањено да телесно кажњавају децу, овај истраживач се заложио за забрану телесног кажњавања.

Када је др Доџ хтео своје тезе да провери на деци америчких црнаца, добио је сасвим супротне резултате: телесно кажњавање је смањивало склоност ка насиљу. Не само да су црнци чешће телесно кажњавали своју децу, него је истраживање које је пратило децу од вртића до краја средње школе, показало да што је неко црначко дете од родитеља било више телесно кажњавано, то је била мања вероватноћа да ће оно бити насилно.

Важно је напоменути да су предмет истраживања била нормална деца и да су родитељи користили разумно телесно кажњавање, а не физичко злостављање. Зато из овога не смемо да закључимо да децу треба што више тући да би била боља. Истраживачима се поставило питање: Зашто је телесно кажњавање стварало проблеме белој деци, а смањивало проблеме црне деце?

Исти тим је дао и објашњење: телесну казну треба гледати у социокултурном контексту у којем се примењује. Ако се у датој култури и породици на телесну казну гледа као на нешто што је уобичајено током васпитања детета, онда и дете на то гледа на тај начин. Али ако се на разумну телесну казну гледа као на насиље и физичко злостављање деце, онда и дете то почиње да гледа тако, и целу ствар доживљава као трауму – доказ да није вољено.

У нашој култури родитељи традиционално показују деци љубав, а телесну казну користе као један од прихватљивих начина кажњавања. Зато је у нашој култури, у којој две трећине родитеља користи разумно телесно кажњавање, штетно мењати културни образац и у школама деци наметати да је телесно кажњавање од стране родитеља у ствари злостављање и насиље.