Усамљени лабуд Раша чува Ратно острво

Петар Лаловић (79) један je од најбољих светских филмских редитеља и сниматеља животиња и природe, па и људи, метафорично, кроз поступке животиња. Нову прву награду освојио је недавно у Јапану на фестивалу документарног филма „Најбоље од најбољих”, делом „Балегар”. Сад монтира филм о београдском Ратном острву, важној станици птица селица на путу од Европе ка Африци.

Дипломирао је на Академији за филм и позориште у Београду. У браку с Витком има ћерку Ивону, судију.

Каква искуства носите са Ратног острва?

Заљубљен сам у животиње. Оне то осете. На површини од око два квадратна километра слеће хиљаде птица и живи низ других бића. Сарадник ми је, у току снимања, био лабуд који ту, кажу лугари, већ две године чува острво. Зову га Раша. По свему судећи на путу од Скандинавије ка Африци изгубио је женку пре слетања на острво. Остао је овде да самује. Понаша се као прави домаћин. Дочекује јата у ниском лету и после три-четири дана, кад се јато одмори, испрати га до одређених висина.

Шта ће бити са острвом?

Моја жеља је да остане нетакнуто. Налази се на шесто метара од Калемегдана и велика је фабрика кисеоника, леп доживљај за око и права храна за душу кад се види свет који ту живи. Београд би много изгубио ако би ово острво, или један његов део, продао некоме ко би ту направио хотеле и ноћне клубове. Таквих, чујем, има много. Тајкуни притискају управу града „бригом о острву” и предлозима да би оно могло само да се издржава. Молим Бога да се то не догоди.

Када сте имали глумце?

У „Птицама које никад не полете”, драми која је инспирисана истинитом причом о девојчици која се у велеграду разболела од леукемије. Лекари су проценили да има само годину живота. Њен деда, шумар на планини, одводи унуку у свој амбијент. Она ту, уз лекове и негу природе: чист ваздух, бистру воду са извора и у друштву животиња успева да залечи страшну болест... Овај филм с Батом Живојиновићем, Недом Арнерић, Петром Краљем, добио је пуно награда.

Како памтите „Последњу оазу”?

Као чеп на флаши најбољег шампањца. Издвајам тај филм од других. Снимао сам га три године, највише скривеном камером. Посебан хит су готово невидљиви свет животиња и њихов сексуални, односно емотивни живот, борба за опстанак, материнство, љубав, храброст... Ево примера: мрав спасава бубу да не упадне у рупу, а он упадне. Изгубљено лане трага за мајком. Туга кошуте кад га види растргнутог, па га два дана диже верујући да ће успети да стане на ноге. Борба црвених и црних мрава до крви за три мртве глисте. Чапља целу зиму ишчекује своје изгубљено јато да би је оно, кад се с пролећа врати, не препознајући је, одбаци. Сва права на тај филм има амерички филмски студио „Метро Голдвин Мајер”.

О чему сте причали у „Свету који нестаје”?

О вуковима, медведима, лисицама, па и о дивљим свињама. У том филму главни лик је био Гиле, тринаесто прасе. Дивља свиња, као и питома, има дванаест сиса. Ова коју сам снимао опрасила је тринаест прасића, па је најслабије одбацила. У току снимања назвао сам га Гиле. Прилазило је мајци, али она га није хтела. Међутим, после поплаве сви прасићи су се подавили сем Гилета. И, кад му је мајка пришла, он је одбацио њу... И животиње имају душу. Памте, воле, мрзе...

Шта посебно памтите?

Пут у прашуме Амазона. Снимао сам и древна станишта владара Инка: Куско и Мачу Пикчу, па језеро Титикака, које је највише на свету (3.821 метар). Уз Амазон су болести опасније од звери. Али, њихови шамани, односно врачеви имају лекове чији састав, наводно, није познат модерној фармацији. Снимио сам једну невероватну писту за коју је швајцарски истраживач Ерих фон Деникен рекао да је то дело посетилаца из свемира.

А који ваш филм је уозбиљио свет?

Била је то прича о бомбардовању Србије 1999. Имала је „три слике”. На првој: идилична сцена животиња у природи. На другој је Бил Клинтон, тадашњи председник Америке, који у Белој кући, високо подигнутом руком, даје одобрење за бомбардовање Србије. А на трећој се виде бомбама срушена стабла, „преорана” ливада, масакриране животиње.

Како сте сликали „Та јадна створења”?

То је филм о напуштеним псима и лошим људима. Пас не може да схвати да га је човек избацио из куће. И настаје драма у глави пса. Тада на сцену ступају кафилерије и убијање паса еутаназијом. Али, и то има своју црњу страну. Права течност за смрт се препродаје, а пас се убија детерџентом, па умире данима. О томе ми је, уз све доказе, причала Јелена Тинска, борац за права животиња.

Кад сте се уплашили?

У сусрету с медведом у последњем тренутку сам стигао да се попнем на чеку. И ту сам остао цело пре подне док је медвед, испод мене, јео купине. „Свет који нестаје” снимио сам у Бугојну. Ту има највише медведа. Чеке су високо изнад хранилица у којима је убијени коњ, магарац... Медведи долазе по подне и остају ту до зоре. Једу по протоколу: прво најјачи, па друга галерија, а у трећој су најмлађи. У једном тренутку рикне један од најмлађих, с белим увом, и крене да бежи. Побегну и остали, а Бело уво се врати и брзо почне да једе. Бело уво је за лажну узбуну добило страшан шамар од најјачег и ред се поново успоставио.

-----------------------------------------------------------

Чолић: Лаловић стрепњу релаксира одважношћу

Атмосфера анималности у филмовима Петра Лаловића понекад је пренаглашена, али он има осећај за склад, па налази места и за другачије симболе о којима је посебно писао Милутин Чолић, новинар „Политике”, филмски критичар и један од оснивача Феста: „Лаловић стрепњу релаксира одважношћу, немоћ довитљивошћу, сумњу лукавошћу. Смрти је пандан рађање, крволочју љубав, а повремене секвенце шаљивих згода смањују тонус бестијалности.”