Šestu knjigu „Piščevih zapisa”, koja obuhvata period od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine, naslovljenu „Vreme zmija”, s podnaslovom „Mali svetski rat protiv Srbije”, koju je priredila Ana Ćosić Vukić, objavio je „Službeni glasnik”.

Naslov knjizi „Vreme zmija” autor je dao zato što je čuo da su tokom NATO bombardovanja Niša i planine Rtanj zmije bežale iz svojih skrovišta i spas tražile u gradu i okolnim selima. Pored toga, ime šiptarskog vođe Tačija na srpskom znači – zmija. A zmija kod čoveka uvek izaziva osećanje iracionalnog straha. Što se podnaslova tiče, autor smatra da je opravdan, jer su Srbiju 24. marta 1999. godine napali Amerika i devetnaest zemalja Zapadne alijanse i da je, sa izuzećem Rusije, u tom ratu učestvovala čitava Atlanta iz Drugog svetskog rata.

Ćosić je gotovo svaki dnevnički zapis počinjao rečima: „Čitava Srbija bombarduje se noću i danju” i beležio svaki pogođeni cilj i žrtvu, pominjao imena reka na kojima su srušeni mostovi, imena pogođenih planina i sela za koje znaju „samo oni kojima su zavičaj”.

U dnevničkoj belešci od 21. marta, tri dana pre početka bombardovanja, Ćosić zapisuje: „Večeras me je pozvao Alfred Šerman iz Londona, bivši savetnik Margaret Tačer i urednik ’Dejli telegrafa’, veliki srpski prijatelj, a protivnik Amerike i ’novog svetskog poretka’. Rekao mi je da su Amerikanci odlučili da nas bombarduju i okupiraju Kosovo, ako ne kapituliramo. Ali, savetovao je da Srbi ne treba da kapituliraju; treba da se bore i ubiju samo dvadeset Amerikanaca i NATO je poražen”.

Sutradan, 22. marta, iz Brisela javljaju da je Havijer Solana, sekretar NATO-a, dobio ovlašćenje od članica: ako nije dovoljan prvi raketni i bombarderski napad, može da naredi i drugi, žešći, koji treba da slomi Srbiju. Milošević je odlučio da ne kapitulira.

Na dan bombardovanja, 24. marta, u jutarnjim časovima, Ćosić beleži da su ambasade u Beogradu zatvorene. Njihovo osoblje je prebeglo u Mađarsku... Pred benzinskim pumpama redovi. Bogataši i kriminalci beže preko granice, najviše u Mađarsku...

U dogovoru sa tadašnjim direktorom „Figaroa”, Ćosić 8. aprila piše „Apel francuskom narodu”, u kojem, između ostalog, kaže: „Sada se na Balkanu ubija jedan narod, potvrđujem vama Francuzima, sunarodnicima Viktora Igoa, koji je ovu užasavajuću činjenicu izgovorio 1867. godine, kada su Srbe ubijali Turci. Sada to čine Amerikanci i Evropska unija zato što se srpski narod opredelio za otpor Zapadnoj alijansi, uprkos svesti da nikad u istoriji ratova nije bilo neravnopravnijeg rata. U tom otporu agresiji Amerike i Evropske unije ujedinili su se starci i deca, intelektualci, seljaci, radnici i umetnici, politička opozicija i vlast”.

U istom tekstu, Ćosić predlaže rešenje za kosovski problem, a to je deboljševizacija Kosova i Metohije, koja podrazumeva povratak svojine vlasnicima, one koju im je eksproprisala komunistička vlast, promena granica administrativne pokrajine Kosovo i Metohija koje nisu ni etničke, ni istorijske, ni ekonomsko-kulturne, podela Kosova i Metohije i državno razgraničenje između Srbije i Albanije.

U vreme bombardovanja Ćosić čita „Gnostička jevanđelja” i Sioranovog „Zlog demijurga”, i zapisuje: „Ovaj rat nije rat, ovo je ubijanje jednog naroda koji ne može da se brani. To je razaranje, drobljenje i trovanje njegove zemlje, nemoćno podnošenje i trpljenje bombi, raketa, projektila” (23. maj).

A onda je došlo do raspleta: „Juče nam je Finac Marti Ahtisari najavio „istorijski dan”. Milošević tu šansu nije propustio: kapitulirao je; prihvatio je bonsku verziju Černomirdinovog i Ahtisarijevog plana” (3. jun). Na godišnjoj Skupštini SANU, održanoj 25. juna, Ćosić je tražio ostavku Slobodana Miloševića, jer je njegova politika doživela potpuni slom. „Politika” je prećutala Ćosićevo izlaganje.

Autor zaključuje: „Mi ne možemo da dođemo do zdrave i razumne nacionalne samosvesti dok racionalno ne sagledamo svoje zablude. Jer su i naše krivice proizašle iz naših zabluda. A srpske zablude nisu samo na jednoj strani; one su na svim stranama. One se umnožavaju u patnjama poraza”.

Zoran Radisavljević