Шесту књигу „Пишчевих записа”, која обухвата период од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године, насловљену „Време змија”, с поднасловом „Мали светски рат против Србије”, коју је приредила Ана Ћосић Вукић, објавио је „Службени гласник”.

Наслов књизи „Време змија” аутор је дао зато што је чуо да су током НАТО бомбардовања Ниша и планине Ртањ змије бежале из својих скровишта и спас тражиле у граду и околним селима. Поред тога, име шиптарског вође Тачија на српском значи – змија. А змија код човека увек изазива осећање ирационалног страха. Што се поднаслова тиче, аутор сматра да је оправдан, јер су Србију 24. марта 1999. године напали Америка и деветнаест земаља Западне алијансе и да је, са изузећем Русије, у том рату учествовала читава Атланта из Другог светског рата.

Ћосић је готово сваки дневнички запис почињао речима: „Читава Србија бомбардује се ноћу и дању” и бележио сваки погођени циљ и жртву, помињао имена река на којима су срушени мостови, имена погођених планина и села за које знају „само они којима су завичај”.

У дневничкој белешци од 21. марта, три дана пре почетка бомбардовања, Ћосић записује: „Вечерас ме је позвао Алфред Шерман из Лондона, бивши саветник Маргарет Тачер и уредник ’Дејли телеграфа’, велики српски пријатељ, а противник Америке и ’новог светског поретка’. Рекао ми је да су Американци одлучили да нас бомбардују и окупирају Косово, ако не капитулирамо. Али, саветовао је да Срби не треба да капитулирају; треба да се боре и убију само двадесет Американаца и НАТО је поражен”.

Сутрадан, 22. марта, из Брисела јављају да је Хавијер Солана, секретар НАТО-а, добио овлашћење од чланица: ако није довољан први ракетни и бомбардерски напад, може да нареди и други, жешћи, који треба да сломи Србију. Милошевић је одлучио да не капитулира.

На дан бомбардовања, 24. марта, у јутарњим часовима, Ћосић бележи да су амбасаде у Београду затворене. Њихово особље је пребегло у Мађарску... Пред бензинским пумпама редови. Богаташи и криминалци беже преко границе, највише у Мађарску...

У договору са тадашњим директором „Фигароа”, Ћосић 8. априла пише „Апел француском народу”, у којем, између осталог, каже: „Сада се на Балкану убија један народ, потврђујем вама Французима, сународницима Виктора Игоа, који је ову ужасавајућу чињеницу изговорио 1867. године, када су Србе убијали Турци. Сада то чине Американци и Европска унија зато што се српски народ определио за отпор Западној алијанси, упркос свести да никад у историји ратова није било неравноправнијег рата. У том отпору агресији Америке и Европске уније ујединили су се старци и деца, интелектуалци, сељаци, радници и уметници, политичка опозиција и власт”.

У истом тексту, Ћосић предлаже решење за косовски проблем, а то је дебољшевизација Косова и Метохије, која подразумева повратак својине власницима, оне коју им је експроприсала комунистичка власт, промена граница административне покрајине Косово и Метохија које нису ни етничке, ни историјске, ни економско-културне, подела Косова и Метохије и државно разграничење између Србије и Албаније.

У време бомбардовања Ћосић чита „Гностичка јеванђеља” и Сиорановог „Злог демијурга”, и записује: „Овај рат није рат, ово је убијање једног народа који не може да се брани. То је разарање, дробљење и тровање његове земље, немоћно подношење и трпљење бомби, ракета, пројектила” (23. мај).

А онда је дошло до расплета: „Јуче нам је Финац Марти Ахтисари најавио „историјски дан”. Милошевић ту шансу није пропустио: капитулирао је; прихватио је бонску верзију Черномирдиновог и Ахтисаријевог плана” (3. јун). На годишњој Скупштини САНУ, одржаној 25. јуна, Ћосић је тражио оставку Слободана Милошевића, јер је његова политика доживела потпуни слом. „Политика” је прећутала Ћосићево излагање.

Аутор закључује: „Ми не можемо да дођемо до здраве и разумне националне самосвести док рационално не сагледамо своје заблуде. Јер су и наше кривице произашле из наших заблуда. А српске заблуде нису само на једној страни; оне су на свим странама. Оне се умножавају у патњама пораза”.

Зоран Радисављевић