Млађан Динкић није имао куд него да, наизглед, смирено, и са усиљеним осмехом прихвати Цветковићев „катил ферман”. Да је у знак протеста са собом повукао своје министре био би оптужен да је срушио још једну владу. А на ванредним изборима који му у овом тренутку не одговарају, јер још увек није завршио са стечајем Г 17 плус и преносом „политичког капитала” у фирму Уједињени региони Србије (УРС), ризиковао би да остане ван парламента.

Познат по бритком језику, великој енергичности која уме да прерасте и у непромишљеност, Динкић је у прихватању своје смене, показао и смисао за политичку рационалност. Купио је време за себе, али и влади коју је озбиљно уздрмао серијом медијских напада на премијера Цветковића. Ко ће то време боље искористити остаје да се види.

Да ли се „мајстор за политичке кризе” овог пута преиграо? Да ли је његова најава да ће на следећим изборима освојити двоцифрени резултат сада када је остао без државног положаја само пуста жеља. Oни који га познају кажу да је Динкић још увек политички опасан и да га не треба олако отписивати.

Аутор култне књиге „ Економија деструкције” још 1997. године је са групом експерата учествовао у формирању „тинк-танк” организације Г 17 плус. После петооктобарских промена 2000. године постао је најмлађи гувернер Народне банке Југославије. Његова смела решења многи нису одобравали, али чињеница је да је тих година стабилизовао финансијски сектор и домаћу валуту.

Динкић важи за политичара који пажљиво припрема будуће потезе. Зато се у последњих десетак година вешто селио са положаја на положај са којих је могао битно да утиче на финансијске и економске токове државе. Од 2003. године када је Г 17 плус постао странка био је у свим владама. Вешто је мењао коалиционе партнере. Био је у савезу са ДС-ом и ДСС-ом, али је и ратовао и са једнима и са другима. Посредно заслужан за пад владе Зорана Живковића искористио је то на изборима 2003. године и освојио је 34 мандата. Али на изборима 2007. већ неупоредиво мање , само 19 посланика.

Са Демократском странком 2008. године је ушао у предизборну коалицију За европску Србију и добио 24 мандата. На председничким изборима Тадићу је донео и проблематичан „политички мираз” у виду бесплатних акција. Неуспело обећање да ће грађани добити акције у вредности од 1.000 евра касније је правдао потребом да на изборима Тадић победи Николића.

Да ли је Динкић био лош економски прогнозер када је у јесен 2008. године најавио да ће „Србија из ове велике светске кризе изаћи неокрњена”? Вероватно не, када је у питању његов ресор економије и регионалног развоја који је претворио у финансијску и политичку логистику стварања новог политичког пројекта „Уједињени региони Србије”.

Лидер УРС-а је велике теме као што су Косово или европске интеграције препустио ДС-у, док се он трансформисао у „Божић бату” за неразвијене делове Србије. Уз свесрдну помоћ државних субвенција у градове у којима очекује и будуће гласове на изборима довео је компаније као што су „Фијат”, „Јура”, „Бенетон”, „ Горење”…

Да је ово добитна комбинација видело се још прошле године на локалним изборима за Скупштину општине Бор. Уједињени региони Србије освојили су 24 одсто гласова, чак шест одсто више од коалиције окупљене око Демократске странке.

Политичку идеологију Млађана Динкића његови политички конкуренти називају „идеологијом моћи и новца”. Зато је велико питање какву политичку будућност очекује УРС, када Динкић остане ван домашаја „државне касе”.

Миленко Пешић