Видова под Кабларом – Вест о избору владике Иринеја за новог српског патријарха стигла је у његову Видову брже од сваког намерника. Снаха Десанка Гавриловић (78), супруга патријарховог почившег брата Вукомана (1932–2005). једном руком отвара врата, у другој држи телефон и захваљује се неком далеком саговорнику на честиткама.

– Нисам ни гледала телевизију, јавили су ми телефоном да је Бато изабран за патријарха – прича отресита старица и умирује штене које се протегло испред наложеног „смедеревца”.

За село од 150 душа, у подвису Каблара, 12 километара удаљено од Чачка, ово је догађај какав се збива једном у људском веку, и Десанка се одмах размахала припремајући кафу и ракију.

– Замерила ми је једна рођака што га зовем Бато, али он је мој девер, тако сам га назвала првог дана кад сам из мог Парменца дошла у Гавриловиће, за Вукомана. Тако је остало, тако сам га звала и 18. октобра прошле године кад је из Ниша дошао да би венчао моју унуку Јелену – каже Десанка Гавриловић.

Она описује да је нови поглавар наше цркве Мирослав Гавриловић (1930) растао у муци и оскудици.

– Било их је троје у оца и мајке, Бато, мој Вукоман и сестра им Милијанка, рођена 1934. године. Она живи овде у Видови, удата је у Ковачевиће.

Троје Гавриловића рано је остало без оца.

– Бато је имао само шест година кад му је родитељ Здравко погинуо у возу.

Расли су уз мајку Милијану, чекајући је да се врати из наднице и подготови штогод за јело. Бато је рано отишао у манастир Преображење, још је био дечак. Али, игуман Благовештења, Јевстатије, мудро га је посаветовао да крене на школе, и упутио у Призрен, на богословију – прича наша саговорница.

Патријархове старе, родне куће нема у првотном лику.

– Ту где сад седимо било је једно одељење старе куће, а имала је само два. Касније је ова нова надзидана на истом месту. Подигли су је мој човек Вукоман и наши синови. Млађи, Зоран, тренутно је болници и Бато га је баш јуче посетио, док старији Предраг већ 19 година живи у Москви, ради као водоинсталатер.

Иринејова мајка Милијана, побожна жена, пред крај живота замонашила се у Јовању, у Овчарско-кабларској клисури, осам година провела је у том сестринству као калуђерица пре него што је умрла, 1984. године.

Десанка Гавриловић одвела нас је у гостинску собу, показујући с поносом на зид с портретом владике Иринеја.

– Код нас је коначио кад је долазио у октобру, a не памтим кад пре тога. Увек заноћи у неком манастиру – објашњава Десанка.

С планине се спуштала снежна ноћ, испресецана лавежом паса. Старо српско село сада има свог човека за сва времена.

Г. Оташевић