Бројни угледни светски медији у јучерашњим издањима оценили су да ће одлука Међународног суда правде о независности Косова заправо бити подстицај за бројне друге регионе који теже независности. Према речима холандског стручњака за међународне односе Едвина Бакера, мишљење МСП-а је од великог значаја, јер је њиме „благословена сецесија каква није виђена у последње четири деценије”.

„Први пут од поделе Пакистана средином седамдесетих година прошлог века имамо настанак независне државе упркос гласном противљењу земље од које се отцепљује”, каже Бакер за „Фајненшел тајмс” додајући да су на тај начин појачане амбиције сепаратиста у целом свету.

Угледни британски дневник „Гардијан” пише да су „сепаратисти и сецесионисти од Тајвана, преко Сомалије до Грузије, поздравили мишљење МСП-а о Косову којим је постављен преседан”. Лист додаје да ће Србија после ове одлуке морати да се суочи са таласом признавања Косова и губитком територије коју сматра колевком нације. У коментару овог дневника оцењује се да би за Београд сада било најбоље да пораз из Хага преокрене у своју корист тако што ће прихватити техничке преговоре о Косову које предлаже Европска унија у замену за обнову напора да се убрзају преговори о учлањењу у ЕУ.

Док „Тајмс” у редакцијском коментару описује одлуку МСП-а као разумну и промишљену те да „државе које имају сопствене сецесионистичке мањине можда су забринуте, али за то нема разлога јер је косовски случај јединствен”, Едвин Бакер као примере случајева с којима Косово може да се пореди наводи Баскију у Шпанији и турски део Кипра.

Број сецесионистичких покрета који делују са различитим интензитетом већи је од броја међународно признатих држава у свету. У Европи има неколико покрета за независност, старији од покрета косовских Албанаца, попут Баскијског сепаратистичког покрета, који настоји да одвоји покрајину Баскију од Шпаније, а сличан захтев постоји и у најбогатијој шпанској покрајини Каталонији. Док власт у Мадриду због тога не одустаје од става да неће признати Косово, Париз је то урадио иако је и даље активан Национални фронт за ослобађање Корзике. У Великој Британији и даље постоје тежње за отцепљење међу Ирцима, Шкотима и Велшанима, док у Белгији сукоб између Фламанаца и Валонаца прети да озбиљно дестабилизује целовитост Белгије у којој су смештена седишта ЕУ и НАТО. У Европи међу областима које теже независности помињу се и Јужни Тирол у Италији и Оландска острва у Финској, међутим те територије уживају висок степен аутономије.

Посебан европски проблем је Кипар, где су после стицања независности од британске круне заједно живели Грци и Турци. Међутим, после тензија шездесетих година и турске инвазије 1974. године, Турци су прогласили такозвану Турску републику северни Кипар коју је признаје једино Турска, док је Република Кипар примљена у Европску унију као целовита држава упркос чињеници да не контролише север острва.

Турска признаје такозвану државу Северни Кипар, али се противи давању државности Курдима, којих има више од 25 милиона и живе на територији која се простире у Турској, Ираку, Ирану и Сирији, коју они желе да прогласе за државу Курдистан.

Док је на северноамеричком континенту борба Квебечана за одвајање од Канаде спречена неуспешним референдумима, у Африци се за независност углавном ратује те се бивша шпанска колонија Западна Сахара и даље бори за признање независности од Марока, док се на рогу Африке Сомалиленд одвојио од међународно признате Сомалије, Ниједна држава не признаје Сомалиленд, док Фронт за ослобођење Огадена тежи да одвоји део Етиопије и припоји га Сомалији.

Абхазија, Придњестровље и Јужна Осетија прогласиле су независност и формирале такозвану Интерпарламентарну скупштину Заједнице за демократију и права народа, у којој окупљају покрете за независност. Придњестровље настоји да се одвоји од Молдавије, Јужна Осетија и Абхазија од Грузије, Нагорно Карабах од Азербејџана, Чеченија од Русије, а и руско-језичко становништво на украјинском Криму спорадично прети сепаратизмом.

Независност од Кине траже Тајван, Тибет, али и Синђанг, област на западу најмногољудније државе у којој живи муслиманско становништво. Највећа област са још нерешеним сукобима у Индији је Кашмир, док је на другом крају потконтинента активан Уједињени фронт за ослобађање Асама, чији чланови желе да оснују државу.

Н. Радичевић