Наш домаћин Душан Миловановић се много пута уверио да је у српској, европској и светској научној јавности Хиландар једна од најзначајнијих српских речи. По Хиландару нас многи препознају, али се о манастиру зна тек 15 одсто, као да је врх колосалног леденог брега.

– Кад објавимо следећих 14-15 томова нове грађе, кад буду штампане повеље, све иконе и целовите приче о хиландарском сликарству, студије о архитектури манастира, тек тада ћемо пред собом имати једну велику слику, распрострту мапу вредности Хиландара. Тек тада ћемо, извлачењем паралела и синтеза, моћи да докучимо истине о његовој непроцењивој вредности и значају, јер је Хиландар највећа духовна и материјална ризница српског народа. Зато је он и врхунски резултат српске идеје државотворности, права, дипломатије и политике, свих наших позитивних умећа – наглашава Миловановић.

Манастиру је данашњи изглед дао краљ Милутин, обновивши га око 1290. године. Повеље кажу да је доградио Савин пирг, подигао пирг у Савином пољу, утврдио пристаниште, тзв. Хрусију, обновио пирг на Спасовој води и изузетно много уложио у Хиландар.

Као и код свих наших средњовековних владара, импоновали су Милутинова образованост и поштовање врхунских естетских вредности.

Једном је из Венеције поручио диптих, двоструку икону, а по устаљеном обичају, код првог мајстора у рангу. Икона има 24 мале иконе, представе из житија Богородичиног и Христовог. Урађене су на пергаменту, упаковане у филигранску мрежу од позлаћеног сребра и опточене приличном количином драгог камења. Милутин је икону вратио на дораду, није био сасвим задовољан, јер су његови естетски критеријуми надилазили умеће најбољих венецијанских мајстора.

– Српски средњовековни владари били су изузетно образовани, већина их је говорила по неколико језика. У дубоко православној, хришћанској Србији, они су морали да предњаче као представници свог народа, већ од раног детињства су имали најбоље духовнике који су брусили њихова знања и умећа. Морали су да знају врло много, од политике, преко дипломатије до права. Поготово су морали да познају догму вере, јер из ње и проистиче уметност Византије. Та уметност није пука илустрација, она је израз дубоког познавања Јеванђеља – наглашава Миловановић.

С нарочитим задовољством он наглашава да су на почетку његових научних истраживања многе теме у везиса Хиландаром словиле као предање, али је у протекле три деценије пуно тога, поготово оног најважнијег, потврђено у откривеним писаним документима.

Сама изложба посетиоцима саопштава уводне, али целовите информације о хиландарским ризницама. Њихов садржај биће подробно описан у наредних петнаестак томова овог истраживачког, музеолошког и издавачког подухвата без преседана у нашој култури. 

Зато су пред посетиоцем изложбе и сасвим тривијалне ствари, кључеви и браве, на пример, али и кивоти и мошти светаца, иконе и њихови окови, све оно што сведочи о готово нестварним домашајима примењене уметности, вековима неговане у Хиландару.

Наш домаћин наглашава да су монаси Хиландара увек испуњавали дуг према традицији и истовремено предњачили у отварању за ново, прихватајући изазове савременог живота.

Први су на Светој гори направили модерну библиотеку, увели агрегате за електричну струју и централно грејање, поставили соларне панеле, почели да користе моторна возила; први су штампали монографију своје куће и почели да отискују иконе у контролисаном тиражу са оригиналних плоча...

Док их друга монашка братства тек следе, Хиландарци већ уводе физичку, хемијску и биолошку заштиту библиотеке, користећи најмодерније технологије и сазнања.

– Истина, нема телевизије, Интернета и мобилних телефона, те ствари су табу, као и месо, јер као што месо ремети организам, тако ове скаламерије ремете душу – каже Миловановић, док се пењемо на први спрат Музеја, да видимо изворне драгоцености из Хиландара, пристигле у Србију стицајем различитих околности. Данас се то благо чува у фондовима Народне библиотеке, Архива САНУ, Народног музеја, Историјског музеја Србије, Задужбине краља Петра I на Опленцу и у МПУ.

Изванредну икону „Чудо у Хони” из 15/16. века, Хиландарци су поклонили сликару Милану Миловановићу 1907. године а он је одмах уступио Народном музеју. Икона „Свети Димитрије” с краја 14. или почетка 15. века, сада је у Лондону, на изложби Византијске уметности. Некада је припадала колекцији сликара и колекционара Љубе Ивановића, а сада је у фондовима МПУ.

На лондонској изложби је нашла своје место и камеја – савршена нагрудна, пекторална икона из раног 13. века. Спада у ред најлепших сачуваних примерака из периода зрелог средњег века. На драгом камену маслинастозелене боје са црвенкастим одсјајима, изрезана је у дубоком рељефу допојасна фигура Христа Пантократора, а на задњој страни камеје приказана је у плитком рељефу допојасна фигура Богородице Шира од Небеса (Оранта). Изложене су и хиландарске иконе штампане у графичкој техници, а уместо оригинала „Мирослављевог јеванђеља”, први репринт овог рукописа, израђен по наруџбини краља Александра Обреновића у Бечу, и последњи репринт, рађен у Јужноафричкој Републици.

Представљено је и „Законоправило” светог Саве, рукопис вероватно започет у Хиландару, односно у Кареји, где је била велика скриптарница, с бројном екипом преписивача и преводилаца.

– Била је то прва велика српска редакција – каже Миловановић и наглашава да је Сава завршио „Законоправило” у Боки, на Превлаци, 1213. године. По један препис је одмах поклонио Бугарима и Русима. Од почетка 13. века до 1555. године за Русе је то била основна књига земље и цркве.

Изложена је и драгоцена књига коју је Александар Обреновић добио од Бугара, када је 1896. био на Хиландару, пошто је стигао у Атину на позив грчког суверена, да присуствује обновљеним, првим модерним Олимпијским играма. Био је на тим играма једини краљ из Европе, иако су сви били позвани. После је отишао у Хиландар, у мисију ослобађања, јер су Бугари, добивши од Александра повелики бакшиш, после тога отишли из манастира. Зато је од братства краљ и добио на поклон „Мирослављево јеванђеље” и оснивачку повељу. После само неколико дана дошли су Руси да купе ту нашу најдрагоценију рукописну књигу, јер су већ о томе преговарали са Бугарима, али им се није дало, закаснили су.

Светогорци су чувени и по умећу минијатурног дрворезбарења, чиме показују најдубљу молитвену, духовну усредсређеност. Док нам објашњава вредности и значења једне нагрудне панагије, епископске инсигније резане у маслиновом дрвету у другој половини 17. века, Миловановић сведочи како је имао среће да гледа неког румунског монаха док реже. Имао је више од 80 година, а резбарио је затворених очију, држећи икону и бритвицу изнад главе.

– Жаргонски израз – да се смрзнеш – можда најближе илуструје моје осећање када сам то посматрао. Монах је радио с лакоћом, јер је разговарао са светитељем, уподобљавајући га у свом раду. Ова ремек-дела су резана у маслини, дрвету тврдом као челик, обичним бритвицама с пијачних тезги, без коришћења наочара или увећала, без добрих челичних алата.

Миловановић изражава велико задовољство и због тога што је Задужбина краља Петра I са Опленца дала свих девет икона које потичу из Хиландара или из руског манастира Пантелејмона, односно из неких руских келија са Свете горе. Иконе су дариване краљевима Петру и касније Александру Карађорђевићу.

Икону „Свети Сава српски и свети Симеон Мироточиви”, Петар је добио као благослов на крунисању у Саборној цркви у Београду. Реч је о иницијацијској икони, икони благослова, икони поучитељној и икони опомене.

Краљу се поручује да не фантазира, јер седа на трон Немањића, а не само на трон Карађорђевића. Икона упозорава краља на континуитет, зато је све представљено на најбољи могући начин, уз ноту едукативног.

Изложена је и славска Карађорђева икона ,,Свети Андреј Првозвани”, настала крајем 17. или почетком 18. века. Монументалну фигуру светитеља иконописао је светогорски иконописац Георгије.

– Све су то инсигнијске, прворазредне вредности, којих би требало да је свестан наш весели народ – констатује Миловановић.

На изложби се непрекидно емитује и потресни снимак пожара који је у марту 2004. године уништио 53 одсто манастирског комплекса, при чему су блага Хиландара углавном остала недирнута. Филм је сачинио Саша Жутић, професионални фотограф. Затекао се у Хиландару, снимио догађај фотоапаратом и проследио снимак истог дана у Београд, а онда на РТС. Уз услов да на том ексклузивном материјалу нико не сме да зарађује. Његов филм је непрофитно обишао свет.

Питамо аутора изложбе да ли нешто може да нам каже о пожару.

– Готово пет година касније навиру питања како се и зашто пожар догодио. Грци још нису објавили извештај истраге, а кад ће, не зна се. Чекамо – каже Душан Миловановић, аутор једне по свему изузетне изложбе.

Осам чудотворних икона

Манастир Хиландар у свом поседу има осам чудотворних икона, као ни једна друга светиња на планети. Тројеручицу као најпоштованију и Млекопитателницу Сава је добио на дар у манастиру Светог Саве Освештеног, а поред ове две, у Хиландару се чувају и чудотворне иконе Богородице Попске, Богородице Акатисне, Богородице која је уразумила црквењака, Дохијарске, Несагоревше у пожару и Богородице Одигитрије.

Последња у низу је мозаична, Немањина лична икона, која је уз њега била у дому, на свим путовањима и у свим ратовима, а на крају је с њом стигао на Свету гору. На самртној постељи је од сина Саве тражио да му је донесе, да јој преда душу.

------------------------------------------

Екипа

Кроз екипу МПУ прошло је више од 25 научника и стручњака, историчара уметности, историчара, етнолога, конзерватора и фотографа, а међу њима Миловановић издваја колегу, г. Љубомира Вујаклију, покојног историчара Ђорђа Митровића и блаженопочившег фотографа екипе, г. Радомира Живковића. Без њих и без помоћи остале господе сарадника, овај посао никада не би био завршен, наглашава Душан Миловановић, изражавајући наду да ова његова реч захвалности може да буде објављена. Поготово захваљује Хиландарцима на њиховој добростивости и тродеценијском гостољубљу, као и Хиландарској задужбини на подршци.