Није било геноцида у Новом Пазару

Прошлонедељни напад присталица Муамера Зукорлића на припаднике МУП-а Србије у Новом Пазару, главни муфтија Исламске заједнице у Србији (ИЗуС), у својој поруци поводом рамазанског Бајрама, прогласио је празником који ће се убудуће обележавати као „Дан шехида (бораца) Хаџета”. „У свести санџачких Бошњака 4. септембар остаће дубоко урезан, прерастајући у симбол отпора против отимања вакуфа и скрнављења масовних гробница геноцида на Хаџету”, поручио је присталицама муфтија Зукорлић пред Бајрам.

Да подсетимо, Хаџет је део Новог Пазара у коме се налази парцела око које се споре градска власт, која на њој жели да изгради обданиште, и ИЗуС, која тврди да је то земљиште вакуф (задужбина, дар) и да јој је општина отима. Деловање власти Зукорлић је представио као дискриминацију, увод у асимилацију, покрштавање и настављање „политике геноцида према муслиманима”, а „одбрану Хаџета” као обавезу сваког муслимана.

Ово није први пут да Зукорлић у јавност избацује тезу о наводном геноциду на Хаџету. Муфтија, заправо, тзв. геноцидом назива стрељање више стотина муслиманских првака из Новог Пазара који су сарађивали с немачким властима од 1941. до 1945. године, од стране комуниста, на Хаџету.
Обрачун партизанских власти са сарадницима окупатора није особеност Новог Пазара, нити су његови грађани највеће жртве послератног „црвеног терора”, тврди за „Политику” историчар Чедомир Антић.

(/slika2)– Нисам до сада наишао на покушај муслиманских и бошњачких националних идеолога да пронађу упориште за ове тврдње у науци. Процене Богољуба Кочовића, на које се тако радо позивају у Загребу и Сарајеву, говоре да су муслимани у Србији свакако мање страдали него Срби у Босни, Хрватској или чак Немци у Банату.

Нови Пазар ни по чему после Другог светског рата није страдао више него други градови у Србији. Та погубљења, односно злочини, део су праксе послератних власти, онога што називамо „црвеним терором”. Нажалост, у Србији није дошло до корените ревизије суђења, односно рехабилитације неправедно осуђених или стрељани без било каквог суђења. Убијени у Новом Пазару у томе нису изузетак – каже за „Политику” историчар Чедомир Антић. Он тврди да „црвени терор” није имао национални предзнак.

– Освете јесте било, али је она превасходно била идеолошка, а не национална. Ако стрељање грађана Пазара у рату поредимо с ликвидацијама грађана Крагујевца или Београда, и то 1944. и 1945. године, закључићемо да су потоњи и више страдали. Ипак, ова масовна погубљења данас нико не назива геноцидом. Било би добро да они који тако лако употребљавају прошлост у политичке сврхе прочитају веома озбиљна истраживања какво је рецимо оно које годинама спроводи др Срђан Цветковић – рекао је Антић.

Међу стрељанима на Хаџету је и Аћиф Хаџиахметовић – Аћиф ефендија, заповедник санџачке муслиманске милиције, чији су припадници после рата, заједно са четницима и усташама, проглашени домаћим издајницима. Званична историја Хаџиахметовићу приписује многа убиства у новопазарском крају, пре свега српског становништва, али и симпатизера комуниста без обзира на националну припадност. Данашњи санџачки идеолози, с друге стране, често истичу да је муслиманска милиција наводно формирана да би заштитила муслимане од Срба.

– Мислим да постоји велика мистификација те теме од стране јавних личности из Новог Пазара. Подсетио бих на чињеницу да су доласком Немаца на ове просторе од свих јужнословенских народа највише били угрожени Срби, будући да их је сам Хитлер означени као реметилачки фактор који треба уништити. Према томе, нелогичне су тврдње да је немачка и италијанска окупација срушила „великосрпску” југословенску монархију, а онда су четници управо у савезу с Немцима и Италијанима наводно започели геноцид против других народа – додао је Антић.

На питање да ли је Аћиф ефендија заправо муслимански пандан Дражи Михаиловићу, Антић одговара да се таква паралела не би могла повући.

– Прво, Аћиф ефендија је локални командант. Друго, Драгољуб Михаиловић је водио легитимни покрет отпора и до 1943. године имао подршку савезника, а Аћиф ефендија је водио квислиншку формацију која је била под заштитом Немаца, а у савезу са албанским балистима – објаснио је Антић.

Мада глорификују сарадника окупатора, Зукорлићевим присталицама ипак нису стране баш све тековине партизанске идеологије. Оно што збуњује, наиме, јесте захтев Одбора за обнову Народног већа Санџака за враћање аутономије том делу Србије управо по угледу на партизанску аутономију од 1943. до 1945. године.

– Положај појединих људи на политичкој сцени у Новом Пазару је врло компликован. С једне стране они траже темељ аутономије у партизанском покрету, а с друге величају људе које је тај покрет прогонио. Они би морали да се определе за кога су заправо – закључио је Антић.
Подсетимо, када су навијачи фудбалског клуба Нови Пазар, октобра прошле године, на мечу с Црвеном звездом истакли транспарент с натписом „Стадион Аћиф ефендија”, Републичко јавно тужилаштво је најавило да „истицање симбола и личности које су сарађивале са фашизмом мора бити процесуирано”. Тужилаштво је тада објаснило да се „уношењем тог транспарента подстиче расна, верска и национална мржња и нетрпељивост због тога што се односи на личност Аћифа Хаџиахметовића”.

Колико се одмакло са истрагом у овом случају, није познато, као ни зашто исти аршин није примењен када су у питању недавни инциденти у Новом Пазару.

Марко Албуновић
-----------------------------------------------------------
Завнос

Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака (ЗАВНОС) основано је у Пљевљима 20. новембра 1943. године, тако да је 29. новембра, заједно са Завно још шест република будуће државе, учествовало у раду другог заседања Авноја. Послужило је распламсавању антифашистичке борбе и ширењу народноослободилачког покрета, али није успело да прерасте у савезну јединицу Југославије. Расформирано је марта 1945. године.
-----------------------------------------------------------
Синови Санџака

„Истог дана када је Краљевина Југославија потписала безусловну капитулацију (17. априла 1941), немачка војска је ушла у Нови Пазар. Становници нису скривали задовољство због доласка Немаца јер су се надали да ће у оквиру нове власти бити боље него под српско-црногорском окупацијом…

На саветовању у Косовској Митровици, које је немачка Крајскоманда организовала 19. априла 1941, политичка власт и управљање се предаје санџачким Бошњацима–муслиманима. Кључне функције у Новом Пазару преузимају Аћиф ефендија, Ахмед Даца и Бахрија Абдурахмановић. Све важне положаје које су раније држали Срби преузели су Бошњаци, а из жандармерије су избачени сви Срби и Црногорци, јер Хаџиахметовић није имао повјерења у њих…” *

* Из књиге „Синови Санџака” Нура Садиковића и Харуна Црновршанина