Prošlonedeljni napad na ambasadu SAD i njeno paljenje izazvalo je očekivano burne reakcije Vašingtona. Upućujući proteste Srbiji, zvaničnici SAD su pozivali Beograd da poštuje međunarodno pravo. Upravo je kršenje međunarodnog prava u slučaju Kosova – a među prekršiocima su se našle i SAD – bilo razlog zbog kojeg su srpske vlasti organizovale mirni protest, na čijim marginama se dogodilo nasilje.

Zalmaj Kalilzad, američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, odmah je reagovao rekavši da je „veoma uvređen napadom gomile na američku ambasadu u Beogradu”.

„Ambasada je suverena američka teritorija. Vlada Srbije prema međunarodnom pravu ima obavezu da štiti diplomatska predstavništva, naročito ambasade”, rekao je Kalilzad u sedištu svetske organizacije u Njujorku.

Analitički članak „Stvarna priča iza kosovske nezavisnosti” koji govori o odnosu vašingtonske administracije prema međunarodnom pravu, američki novinar Džeremi Skejhil počeo je ironično, objavljujući „hitnu”, tek pristiglu vest: „Bušova administracija priznaje da postoji nešto što je međunarodno pravo”.

Skejhil kaže da Kalilzadovi komentari zvuče kao eho govora ljudi iz administracije Bila Klintona, poput Džejmija Rubina, nekadašnjeg zamenika državnog sekretara Madlen Olbrajt, jedne od glavnih arhitekata američke politike prema Srbiji.

„Prema međunarodnom pravu, to je suverena teritorija SAD. To što je Srbija dozvolila demonstrantima da razbiju prozore i da provale u američku ambasadu, predstavlja veoma dramatičan signal”, izjavio je Rubin, povodom događaja u Beogradu.

I Hilari Klinton, čiji je suprug 78 dana predvodio bombardovanje Srbije 1999. godine, rekla je da bi „ona veoma žustro naterala srpsku vladu da sa svojim snagama bezbednosti zaštite našu (američku) ambasadu”. „Prema međunarodnom pravu oni su dužni da to urade”, rekla je Klintonova.

Skejhil, međutim, primećuje da SAD imaju malo moralnog autoriteta da se pozivaju na međunarodno pravo kada je reč o napadima na ambasade u Beogradu.

„Verovatno najveći zločin protiv neke ambasade u istoriji Jugoslavije nisu počinili zli srpski demonstranti, već američka vojska. Na vrhuncu NATO bombardovanja Jugoslavije, 7. maja 1999. godine, SAD su bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu, ubivši tri kineska državljana, od kojih su dvojica bili novinari, i povredivši više od dvadesetoro ljudi. Klintonova administracija je kasnije saopštila da je bombardovanje bilo rezultat pogrešnih mapa koje je obezbedila CIA”, navodi Skejhil, podsećajući da je Peking odbacio ovo objašnjenje, tvrdeći da je zgrada namerno bombardovana.

Na kraju, posle jakog pritiska iz Kine, Amerikanci su se izvinili, a porodicama žrtava su kao kompenzaciju isplatili 28 miliona dolara.

„Da su SADozbiljno shvatile međunarodno pravo i zaštitu ambasada, odgovornima za ovo bombardovanje bilo bi suđeno u Hagu kao i ostalim navodnim ratnim zločincima. Ali ’ratni zločinac’ je naziv za gubitnike u onim ratovima iza kojih su stajale SAD, a ne za bombardere koje je Vašington poslao da bace humanitarnu municiju na ’suverenu teritoriju’. Osim zbog očiglednog licemerstva američkih osuda Srbije i naglog prihvatanja da međunarodno pravo postoji, kosovska priča je važna u kontekstu aktuelne izborne kampanje u Sjedinjenim Državama”, piše Džeremi Skejhil, napominjući da je sukob u Jugoslaviji, možda više nego ijedan drugi međunarodni konflikt, određen spoljnom politikom Bila Klintona dok je bio na vlasti.Prema njegovoj oceni, za vreme Klintonove vlasti Jugoslavija je razbijena, rastavljena i iseckana na etnički čiste paradržave, a Bušovo priznanje nezavisnosti Kosova predstavlja samo šlag na torti.

Skejhil kritikuje ocenu Hilari Klinton da je Kosovo uspešan model američke spoljne politike, podsećajući da to nije u skladu sa njenim kritikama na račun Bušove politike prema Iraku. Ukazujući na sličnosti između dva bombardovanja, Bušovog u Iraku i Klintonovog u Srbiji, ovaj američki novinar podseća da su takozvane humanitarne bombe pale i na zgradu Radio-televizije Srbije, gde je poginulo 16 ljudi, da su kasetne bombe pale na nišku pijacu, kao i da je namerno gađan putnički voz. Skejhil navodi i da su bacane bombe sa osiromašenim uranijumom, da su mete bile naftna postrojenja što je izazvalo zagađenje, ali i da su bombardovane i albanske izbeglice, koje su SAD navodno štitile.

Detaljno analizirajući kršenja međunarodnog prava u toku i posle bombardovanja 1999. godine, Skejhil dodaje da se Rusija i nekoliko drugih država suprotstavljaju priznavanju Kosova kao nezavisne države, ali bez izgleda da uspeju u tome. Ipak, dodaje on, oni će u tome bez sumnje istrajavati godinama.

Prema rečima Roberta Hajdena, direktora Centra za ruske i istočnoevropske studije na američkom univerzitetu Pitsburg, SAD su u Srbiji izdejstvovale proglašenje nezavisnosti za kosovske Albance, što je jasno kršenje suštinskih principa međunarodnog prava.

„Granice se ne mogu menjati silom i bez saglasnosti, što je zapravo bio glavni javni razlog zbog kojeg su SAD 1991. godine napale Irak”, objašnjava Robert Hajden, a prenosi američki novinar u svojoj analizi.

„Međunarodno pravo postoji samo kada to odgovara SAD-u. Takođe i onda kada se zahtevaju ’humanitarne intervencije’. U pravednom svetu postojale bi humanitarne intervencije protiv američke okupacije Iraka”, naglašava Skejhil i dodaje da je pozivanje na humanost i humanitarne akcije za SAD u stvari javno opravdavanje za intervenciju, a retko, ako je uopšte bilo takvog slučaja, primarna motivacija.

„Ukoliko ste žrtva koja se nalazi na teritoriji gde i SAD ima interese, međunarodno pravo je na vašoj strani onoliko dugo koliko to njima odgovara. U suprotnom, teško vama. Ujedinjene nacije su ionako samo debatni klub. Pitajte o tome desetine hiljada Kurda koje je Turska pobila oružjem kupljenim od Klintonove administracije devedesetih. Ili Palestince koji žive pod surovom izraelskom okupacijom. U nekim slučajevima, događa se da ’žrtve’ koje su navodno pod zaštitom SAD, zapravo budu bombardovane, kao što je to bio slučaj kasnih devedesetih sa Klintonovim ’humanitarnim’ bombardovanjem severa i juga Iraka jednom u tri dana”, zaključuje Džeremi Skejhil.

Ovu tezu, da međunarodno pravo postoji samo ako to odgovara SAD, na indirektan način ponovio je i ruski predsednik Vladimir Putin, koji je rekao da „međunarodno pravo ne štiti interese malih naroda i da oni moraju da pronađu načine da ostvare svoju sigurnost”.

-----------------------------------------------------------

Američko ćutanje

„SAD više vrednuju troškove prostorija i nameštaja nego stradanje ljudi koji nisu američkog porekla”, piše ovaj novinar i podseća na analizu medijske organizacije FAIR o izveštavanju američkih medija o bombardovanju kineske ambasade u Beogradu. Sedište FAIR je u Njujorku, a u svojim analizama medija proučava ispravnost u izveštavanju. Izveštaj o odnosu američkih medija prema bombardovanju kineske ambasade FAIR je objavio 22. oktobra 1999. godine.

Analiza počinje od pisanja londonskog „Obzervera”, koji je 17. oktobra 1999. godine objavio da je NATO namerno bombardovao kinesku ambasadu u Beogradu, nakon što je otkriveno da se iz ambasade emituju radio signali jugoslovenske vojske. „Obzerver” je kao svoje izvore naveo kontrolora leta u Napulju, obaveštajnog oficira koji je iz Makedonije pratio jugoslovenske radio komunikacije i višeg oficira u NATO sedištu u Briselu.

Informacija „Obzervera” je bila u potpunoj suprotnosti sa zvaničnim uveravanjima lidera NATO da je taj raketni napad bio potpuno slučajan.

Međutim, prema analizi ove medijske organizacije, vodeći američki mediji su upadljivo ignorisali tvrdnje iz Londona. Do datuma kad su objavili svoje izveštaje o napadu na kinesku ambasadu, nijedna od tri glavne američke TV mreže nije pomenula saznanja „Obzervera”. To nisu uradili ni „Njujork tajms” ili „Ju-Es-Ej tudej”, Američki mediji čak nisu koristili informacije koje su o tome emitovali AP, Rojters i druge svetske agencijske mreže. „Vašington post” je skratio priču na kratku vest od 90 reči i objavio je u rubrici „Svet ukratko”, pod naslovom „NATO demantuje priču o bombardovanju ambasade”.

Nasuprot tišini u Americi, u Engleskoj je izveštaj o namernom bombardovanju ambasade odjeknuo. On se pojavio ne samo u „Obzerveru” i njegovim sestrinskim novinama „Gardijanu”, već i na stupcima glavnog konkurenta, londonskog „Tajmsa”, koji je već sledećeg dana objavio članak o zvaničnim reakcijama. Informaciju o nameri da se pogode Kinezi objavile su i najprestižnije kanadske novine „D Gloub end Mejl”, na čijim spoljnopolitičkim stranama je osvanuo ceo „Rojtersov” izveštaj. Priču su objavili i indijski „Tajms”, „Sandej morning herald” i „Ajriš tajms”. Eminentni danski dnevnik „Politiken”, koji je sa „Obzerverom” istraživao ovu priču, bio je u štrajku ali je tekst objavio na svom sajtu.

Razlike u pogledu na ovu temu, prema analitičarima, mogu da se vide kroz poređenje naslova američkih medija sa naslovima nekoliko međunarodnih novinskih agencija koje su izvestile o „Obzerverovim” saznanjima.

Britanski „Rojters” je objavio naslov „NATO bombardovao kinesku ambasadu namerno – UK štampa”; francuski AFP: „NATO bombardovao kinesku ambasadu namerno: izveštaj”; nemački DPA: „NATO bombardovao kinesku ambasadu namerno, tvrdi „Obzerver”.

Američka agencija AP, s druge strane, objavila je vest sa naslovom „NATO demantuje namerno gađanje ambasade”.

„Američki mediji možda danas nisu zainteresovani za dokaze da je napad bio planiran, ali prošlog maja (1999) bez ikakvih su prihvatili objašnjenja NATO-a da je bombardovanje bilo greška”, piše u analizi. FAIR navodi da čak i pre nego što su američki zvaničnici pružili potpuno objašnjenje o tome kako je moguće da je ambasada „greškom gađana” (zastarela mapa Beograda igrala je glavnu ulogu u zvaničnom objašnjenju), američki mediji su bez ijednog dokaza počeli da tvrde da je u pitanju „slučajno bombardovanje” ambasade. Kada su kineski zvaničnici protestovali zbog američke izjave i demantovali američku izjavu, tvrdeći da napad nije mogao da bude rezultat greške, novinari bliski vlasti su zauzeli njenu stranu u debati.

-----------------------------------------------------------

Kongresmen video „naciste”

Američki kongresmen Dena Rorabaher u nedelju je demonstrante koji su u Beogradu napali američku ambasadu nazvao „istim onim kriminalcima koji su ubili hiljade nevinih žena i dece, i spalili stotine katoličkih crkava i džamija u protekloj deceniji”. Upravo je „nacističko ponašanje tih istih ljudi protiv nevinih u bivšoj Jugoslaviji izazvalo revolt celog sveta i ojačalo zahteve za nezavisnošću Kosovara i drugih naroda bivše Jugoslavije”.

N. R.

-----------------------------------------------------------

Zaustavite Kineze

Pravno bi bila teško odbranjiva tvrdnja da vlast u Beogradu snosi formalnu odgovornost za postupke nasilno raspoloženih demonstranata (izuzev možda u Haškom sudu, gde se protiv brojnih srpskih optuženika primenjuje princip komandne odgovornosti, po kojem su krivi ne samo kad sami učine nešto kažnjivo ili propuste da kazne druge koji su učinili nešto kažnjivo).

To što je Amerika u Savetu bezbednosti optužila Srbiju da krši međunarodno pravo proizvelo je ironične podsmehe u Srbiji, ali i u Americi. Ironija je u tome da Vašington samoproglašenu kosovsku nezavisnost ne smatra secesionizmom, odnosno otcepljenjem tuđe teritorije i kršenjem Povelje UN. Naprotiv, nagrađuje ga diplomatskim priznanjem, dok napad na praznu zgradu američke ambasade smatra daleko ozbiljnijim prekršajem međunarodnih pravnih normi.

Američki novinar Džeremi Skejhil, koji se prošle godine proslavio knjigom o iračkim zločinima privatne najamničke vojske pod nazivom Blekvoter, objavio je ovog vikenda na internet sajtovima Kaunterpanč i Alternet članak o „stvarnoj priči iza kosovske nezavisnosti”. Članak je zapravo podrugljivi ekspoze o licemerstvu američke politike na Balkanu, koje je Skejhil lično iskusio dok je živeo u Jugoslaviji krajem devedesetih godina i početkom ove decenije, izveštavajući za radio i televizijsku stanicu Demokrasi nau. Skejhil je našoj javnosti poznat i kao novinar koji je odbio da primi prestižnu novinarsku nagradu u luksuznom njujorškom hotelu, 22. aprila 1999. godine, kada je Ričard Holbruk u svojstvu počasne zvanice na novinarskoj gala večeri sa radošću obavestio publiku da je Radio-televizija Srbije „upravo ućutkana bombama”. Salom se prolomio aplauz, a Skejhil je rešio da odbije nagradu iz ruku novinara koji su aplaudirali na vest o ubistvu kolega sa RTS-a. Posle se o njemu kod nas pisalo kada je 2000. godine u izbornoj kampanji presreo Veslija Klarka i postavljao mu neprijatna pitanja o upotrebi kasetnih bombi na niškoj pijaci.

Skejhil je u to vreme bio mlad novinar sa reputacijom levičara. U međuvremenu je postao dobitnik novih prestižnih novinarskih nagrada i gost u emisiji Džona Stjuarta na Si-En-Enu, ali je i dalje ostao buntovan i hiperkritički raspoložen prema američkoj spoljnoj politici, čiju hipokriziju nemilosrdno razotkriva.

Njegova prva asocijacija na indignaciju Vašingtona zbog paljevine ambasade bila je kineska ambasada u Beogradu, koju je CIA predložila za metu bombardera. Vredi spomenuti da je rušenje te ambasade izazvalo kineske proteste, o kojim je sadašnji, ali i tadašnji republikanski kandidat za američkog predsednika, senator Džon Mekkejn prokomentarisao sledećim rečima na En-Bi-Si televiziji: „Jasno je da Kinezi ovo rade iz nekih političkih razloga. To mora odmah da prestane”.

Jednog drugog američkog novinara, Endija Vilkoksona, koji se pročuo po podršci bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću, priča o ambasadi podsetila je na paljevinu i rušenje srpskih srednjovekovnih manastira 17. marta 2004. godine. Podsetio je da su tada komandanti Kfora svoju neaktivnost pred rušilaštvom Albanaca pravdali rečima da im „zaštita objekata” nije zadatak. Spaljeno je 28 crkava, a nemački ministar odbrane Peter Štruk pohvalio je „oprezno ponašanje” vojnika Kfora, za koje je rekao da su se racionalno poneli i da su, time što se nisu usprotivili palikućama, sprečili eskalaciju i sačuvali ljudske živote. Vilkokson juče piše: Pa i ambasada je „samo zgrada”, za razliku od nezamenljive građevine iz 14. veka.

T. D.