Прошлонедељни напад на амбасаду САД и њено паљење изазвало је очекивано бурне реакције Вашингтона. Упућујући протесте Србији, званичници САД су позивали Београд да поштује међународно право. Управо је кршење међународног права у случају Косова – а међу прекршиоцима су се нашле и САД – било разлог због којег су српске власти организовале мирни протест, на чијим маргинама се догодило насиље.

Залмај Калилзад, амерички амбасадор у Уједињеним нацијама, одмах је реаговао рекавши да је „веома увређен нападом гомиле на америчку амбасаду у Београду”.

„Амбасада је суверена америчка територија. Влада Србије према међународном праву има обавезу да штити дипломатска представништва, нарочито амбасаде”, рекао је Калилзад у седишту светске организације у Њујорку.

Аналитички чланак „Стварна прича иза косовске независности” који говори о односу вашингтонске администрације према међународном праву, амерички новинар Џереми Скejхил почео је иронично, објављујући „хитну”, тек пристиглу вест: „Бушова администрација признаје да постоји нешто што је међународно право”.

Скејхил каже да Калилзадови коментари звуче као ехо говора људи из администрације Била Клинтона, попут Џејмиja Рубина, некадашњег заменика државног секретара Мадлен Олбрaјт, једне од главних архитеката америчке политике према Србији.

„Према међународном праву, то је суверена територија САД. То што је Србија дозволила демонстрантима да разбију прозоре и да провале у америчку амбасаду, представља веома драмaтичан сигнал”, изјавио је Рубин, поводом догађаја у Београду.

И Хилари Клинтон, чији је супруг 78 дана предводио бомбардовање Србије 1999. године, рекла је да би „она веома жустро натерала српску владу да са својим снагама безбедности заштите нашу (америчку) амбасаду”. „Према међунaродном праву они су дужни да то ураде”, рекла је Клинтонова.

Скejхил, међутим, примећује да САД имају мало моралног ауторитета да се позивају на међународно право када је реч о нападима на амбасаде у Београду.

„Вероватно највећи злочин против неке амбасаде у историји Југославије нису починили зли српски демонстранти, већ америчка војска. На врхунцу НАТО бомбардовања Југославије, 7. маја 1999. године, САД су бомбардовале кинеску амбасаду у Београду, убивши три кинеска држављана, од којих су двојица били новинари, и повредивши више од двадесеторо људи. Клинтонова администрација је касније саопштила да је бомбардовање било резултат погрешних мапа које је обезбедила ЦИА”, наводи Скејхил, подсећајући да је Пекинг одбацио ово објашњење, тврдећи да је зграда намерно бомбардована.

На крају, после јаког притиска из Кине, Американци су се извинили, а породицама жртава су као компензацију исплатили 28 милиона долара.

„Да су САДозбиљно схватиле међународно право и заштиту амбасада, одговорнима за ово бомбардовање било би суђено у Хагу као и осталим наводним ратним злочинцима. Али ’ратни злочинац’ је назив за губитнике у оним ратовима иза којих су стајале САД, а не за бомбардере које је Вашингтон послао да баце хуманитарну муницију на ’суверену територију’. Осим због очигледног лицемерства америчких осуда Србије и наглог прихватања да међународно право постоји, косовска прича је важна у контексту актуелне изборне кампање у Сједињеним Државама”, пише Џереми Скејхил, напомињући да је сукоб у Југославији, можда више него иједан други међународни конфликт, одређен спољном политиком Била Клинтона док је био на власти.Према његовој оцени, за време Клинтонове власти Југославија је разбијена, растављена и исецкана на етнички чисте парадржаве, а Бушово признање независности Косова представља само шлаг на торти.

Скејхил критикује оцену Хилари Клинтон да је Косово успешан модел америчке спољне политике, подсећајући да то није у складу са њеним критикама на рачун Бушове политике према Ираку. Указујући на сличности између два бомбардовања, Бушовог у Ираку и Клинтоновог у Србији, овај амерички новинар подсећа да су такозване хуманитарне бомбе пале и на зграду Радио-телевизије Србије, где је погинуло 16 људи, да су касетне бомбе пале на нишку пијацу, као и да је намерно гађан путнички воз. Скејхил наводи и да су бацане бомбе са осиромашеним уранијумом, да су мете биле нафтна постројења што је изазвало загађење, али и да су бомбардоване и албанске избеглице, које су САД наводно штитиле.

Детаљно анализирајући кршења међународног права у току и после бомбардовања 1999. године, Скејхил додаје да се Русија и неколико других држава супротстављају признавању Косова као независне државе, али без изгледа да успеју у томе. Ипак, додаје он, они ће у томе без сумње истрајавати годинама.

Према речима Роберта Хајдена, директора Центра за руске и источноевропске студије на америчком универзитету Питсбург, САД су у Србији издејствовале проглашење независности за косовске Албанце, што је јасно кршење суштинских принципа међународног права.

„Границе се не могу мењати силом и без сагласности, што је заправо био главни јавни разлог због којег су САД 1991. године напале Ирак”, објашњава Роберт Хајден, а преноси амерички новинар у својој анализи.

„Међународно право постоји само када то одговара САД-у. Такође и онда када се захтевају ’хуманитарне интервенције’. У праведном свету постојале би хуманитарне интервенције против америчке окупације Ирака”, наглашава Скејхил и додаје да је позивање на хуманост и хуманитарне акције за САД у ствари јавно оправдавање за интервенцију, а ретко, ако је уопште било таквог случаја, примарна мотивација.

„Уколико сте жртва која се налази на територији где и САД има интересе, међународно право је на вашој страни онолико дуго колико то њима одговара. У супротном, тешко вама. Уједињене нације су ионако само дебатни клуб. Питајте о томе десетине хиљада Курда које је Турска побила оружјем купљеним од Клинтонове администрације деведесетих. Или Палестинце који живе под суровом израелском окупацијом. У неким случајевима, догађа се да ’жртве’ које су наводно под заштитом САД, заправо буду бомбардоване, као што је то био случај касних деведесетих са Клинтоновим ’хуманитарним’ бомбардовањем севера и југа Ирака једном у три дана”, закључује Џереми Скејхил.

Ову тезу, да међународно право постоји само ако то одговара САД, на индиректан начин поновио је и руски председник Владимир Путин, који је рекао да „међународно право не штити интересе малих народа и да они морају да пронађу начине да остваре своју сигурност”.

-----------------------------------------------------------

Америчко ћутање

„САД више вреднују трошкове просторија и намештаја него страдање људи који нису америчког порекла”, пише овај новинар и подсећа на анализу медијске организације ФАИР о извештавању америчких медија о бомбардовању кинеске амбасаде у Београду. Седиште ФАИР је у Њујорку, а у својим анализама медија проучава исправност у извештавању. Извештај о односу америчких медија према бомбардовању кинеске амбасаде ФАИР је објавио 22. октобра 1999. године.

Анализа почиње од писања лондонског „Обзервера”, који је 17. октобра 1999. године објавио да је НАТО намерно бомбардовао кинеску амбасаду у Београду, након што је откривено да се из амбасаде емитују радио сигнали југословенске војске. „Обзервер” је као своје изворе навео контролора лета у Напуљу, обавештајног официра који је из Македоније пратио југословенске радио комуникације и вишег официра у НАТО седишту у Бриселу.

Информација „Обзервера” је била у потпуној супротности са званичним уверавањима лидера НАТО да је тај ракетни напад био потпуно случајан.

Међутим, према анализи ове медијске организације, водећи амерички медији су упадљиво игнорисали тврдње из Лондона. До датума кад су објавили своје извештаје о нападу на кинеску амбасаду, ниједна од три главне америчке ТВ мреже није поменула сазнања „Обзервера”. То нису урадили ни „Њујорк тајмс” или „Ју-Ес-Еј тудеј”, Амерички медији чак нису користили информације које су о томе емитовали АП, Ројтерс и друге светске агенцијске мреже. „Вашингтон пост” је скратио причу на кратку вест од 90 речи и објавио је у рубрици „Свет укратко”, под насловом „НАТО демантује причу о бомбардовању амбасаде”.

Насупрот тишини у Америци, у Енглеској је извештај о намерном бомбардовању амбасаде одјекнуо. Он се појавио не само у „Обзерверу” и његовим сестринским новинама „Гардијану”, већ и на ступцима главног конкурента, лондонског „Тајмса”, који је већ следећег дана објавио чланак о званичним реакцијама. Информацију о намери да се погоде Кинези објавиле су и најпрестижније канадске новине „Д Глоуб енд Мејл”, на чијим спољнополитичким странама је освануо цео „Ројтерсов” извештај. Причу су објавили и индијски „Тајмс”, „Сандеј морнинг хералд” и „Ајриш тајмс”. Еминентни дански дневник „Политикен”, који је са „Обзервером” истраживао ову причу, био је у штрајку али је текст објавио на свом сајту.

Разлике у погледу на ову тему, према аналитичарима, могу да се виде кроз поређење наслова америчких медија са насловима неколико међународних новинских агенција које су известиле о „Обзерверовим” сазнањима.

Британски „Ројтерс” је објавио наслов „НАТО бомбардовао кинеску амбасаду намерно – УК штампа”; француски АФП: „НАТО бомбардовао кинеску амбасаду намерно: извештај”; немачки ДПА: „НАТО бомбардовао кинеску амбасаду намерно, тврди „Обзервер”.

Америчка агенција АП, с друге стране, објавила је вест са насловом „НАТО демантује намерно гађање амбасаде”.

„Амерички медији можда данас нису заинтересовани за доказе да је напад био планиран, али прошлог маја (1999) без икаквих су прихватили објашњења НАТО-а да је бомбардовање било грешка”, пише у анализи. ФАИР наводи да чак и пре него што су амерички званичници пружили потпуно објашњење о томе како је могуће да је амбасада „грешком гађана” (застарела мапа Београда играла је главну улогу у званичном објашњењу), амерички медији су без иједног доказа почели да тврде да је у питању „случајно бомбардовање” амбасаде. Када су кинески званичници протестовали због америчке изјаве и демантовали америчку изјаву, тврдећи да напад није могао да буде резултат грешке, новинари блиски власти су заузели њену страну у дебати.

-----------------------------------------------------------

Конгресмен видео „нацисте”

Амерички конгресмен Дена Рорабахер у недељу је демонстранте који су у Београду напали америчку амбасаду назвао „истим оним криминалцима који су убили хиљаде невиних жена и деце, и спалили стотине католичких цркава и џамија у протеклој деценији”. Управо је „нацистичко понашање тих истих људи против невиних у бившој Југославији изазвало револт целог света и ојачало захтеве за независношћу Косовара и других народа бивше Југославије”.

Н. Р.

-----------------------------------------------------------

Зауставите Кинезе

Правно би била тешко одбрањива тврдња да власт у Београду сноси формалну одговорност за поступке насилно расположених демонстраната (изузев можда у Хашком суду, где се против бројних српских оптуженика примењује принцип командне одговорности, по којем су криви не само кад сами учине нешто кажњиво или пропусте да казне друге који су учинили нешто кажњиво).

То што је Америка у Савету безбедности оптужила Србију да крши међународно право произвело је ироничне подсмехе у Србији, али и у Америци. Иронија је у томе да Вашингтон самопроглашену косовску независност не сматра сецесионизмом, односно отцепљењем туђе територије и кршењем Повеље УН. Напротив, награђује га дипломатским признањем, док напад на празну зграду америчке амбасаде сматра далеко озбиљнијим прекршајем међународних правних норми.

Амерички новинар Џереми Скејхил, који се прошле године прославио књигом о ирачким злочинима приватне најамничке војске под називом Блеквотер, објавио је овог викенда на интернет сајтовима Каунтерпанч и Алтернет чланак о „стварној причи иза косовске независности”. Чланак је заправо подругљиви експозе о лицемерству америчке политике на Балкану, које је Скејхил лично искусио док је живео у Југославији крајем деведесетих година и почетком ове деценије, извештавајући за радио и телевизијску станицу Демокраси нау. Скејхил је нашој јавности познат и као новинар који је одбио да прими престижну новинарску награду у луксузном њујоршком хотелу, 22. априла 1999. године, када је Ричард Холбрук у својству почасне званице на новинарској гала вечери са радошћу обавестио публику да је Радио-телевизија Србије „управо ућуткана бомбама”. Салом се проломио аплауз, а Скејхил је решио да одбије награду из руку новинара који су аплаудирали на вест о убиству колега са РТС-а. После се о њему код нас писало када је 2000. године у изборној кампањи пресрео Веслија Кларка и постављао му непријатна питања о употреби касетних бомби на нишкој пијаци.

Скејхил је у то време био млад новинар са репутацијом левичара. У међувремену је постао добитник нових престижних новинарских награда и гост у емисији Џона Стјуарта на Си-Ен-Ену, али је и даље остао бунтован и хиперкритички расположен према америчкој спољној политици, чију хипокризију немилосрдно разоткрива.

Његова прва асоцијација на индигнацију Вашингтона због паљевине амбасаде била је кинеска амбасада у Београду, коју је ЦИА предложила за мету бомбардера. Вреди споменути да је рушење те амбасаде изазвало кинеске протесте, о којим је садашњи, али и тадашњи републикански кандидат за америчког председника, сенатор Џон Меккејн прокоментарисао следећим речима на Ен-Би-Си телевизији: „Јасно је да Кинези ово раде из неких политичких разлога. То мора одмах да престане”.

Једног другог америчког новинара, Ендија Вилкоксона, који се прочуо по подршци бившем југословенском председнику Слободану Милошевићу, прича о амбасади подсетила је на паљевину и рушење српских средњовековних манастира 17. марта 2004. године. Подсетио је да су тада команданти Кфора своју неактивност пред рушилаштвом Албанаца правдали речима да им „заштита објеката” није задатак. Спаљено је 28 цркава, а немачки министар одбране Петер Штрук похвалио је „опрезно понашање” војника Кфора, за које је рекао да су се рационално понели и да су, тиме што се нису успротивили паликућама, спречили ескалацију и сачували људске животе. Вилкоксон јуче пише: Па и амбасада је „само зграда”, за разлику од незаменљиве грађевине из 14. века.

Т. Д.