Испоставља се да има и ватре и дима, јер како другачије објаснити да је петоро запослених у „Нуклеарним објектима Србије” (НОС) 19. априла озрачено и да су надлежни за то сазнали тек после шест дана, а јавност дан касније. Ко се усудио да прикрије немили догађај, можемо га слободно назвати удесом, чије су последице могле да буду кудикамо погубније?

Након оглашавања директорке др Мирјане Раденковић у суботу, јасно је да руководство НОС-а није имало дозволу да ишта ради у реактору РА који је одавно ван употребе. Нити је ико упутио такав захтев. Зашто је, дакле, поступило на своју руку?

Из писма упућеног 25. априла Ивици Дачићу, заменику председника владе и министру унутрашњих послова, очевидно је да су дневне дозе којима је петоро људи реченог дана изложено биле прекорачене. Нигде се не помиње да су смртоносне. Али су за та два минута премашиле износе месечних или годишњих!

И то без дозволе Агенције за заштиту од јонизујућег зрачења и нуклеарну сигурност, коју нико од челника НОС-а није ни затражио. Нити је ико поменуту установу касније известио шта се 19. априла, уопште, догодило.

У одговору „Политици” челници НОС-а су тврдили да су научници озрачени колико и путници на интерконтиненталном лету.

У авиону, на око 10.000-12.000 метара висине, путници приме три до пет микросиверта на сат, што до Њујорка достигне 30 до 50 микросиверта. Исто важи за пилоте, стјуардесе и остало особље. За путнике је то, међутим, занемарљиво у поређењу с природним зрачењем, јер се отискују на таква путовања два-три пута годишње.

Али за посаду није: сматра да је професионално изложена опасностима, због чега се чешће подвргава лекарским прегледима и ограничава јој се време борављења у ваздуху.

Шта би било да се, несрећним случајем, заглавила дизалица која је подизала шипку из реакторског базена или да она је испала?

Према тумачењу стручњака који, за сада, нису вољни да говоре под својим именом и презименом, у близини поменуте цеви јачина дозе прелазила је један сиверт на сат, што се може сматрати смртоносним озрачивањем након четири-пет сати!

Сви који су учествовали у послу без одобрења овлашћеног тела (Агенције за зрачење) примили су више од, по плану допуштених, 20 микросиверта – 40 до 100 микросиверта. Ни то није све: иако су вредности прекорачене, речено им је, према нашим сазнањима, да мерење понове. Упркос изричитој забрани у издатом радном налогу!

У извештају руководиоца мерења, након свега, пише: „Закључено је да више не треба тако радити.”

И даље се таји ко су озрачени, иако смо једноме сазнали име и презиме. Питали смо га да ли би говорио за новине, што је он, као запета пушка, одбио.

Невоља је у томе што се унапред знало да се започиње посао на извору зрачења који може да изазове тешке последице. За такве радње мора се претходно урадити анализа могућих акцидената и описати мере за брзо деловање, уколико нешто наопако крене.