Међу документима које је Безбедносно информативна агенција доставила Републичком јавном тужилаштву у вези с откривањем чињеница о погубљењу и сахрани Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, налазе се и писма којима се Никола Калабић, командант краљевске гарде, обраћа Слободану Пенезићу Крцуну, једном од кључних људи Удбе у Србији. Писма би наредних дана требало да буду достављени историчарима из комисије који би требало да утврде да ли су аутентична.

У првом писму, насталом крајем децембра 1945. године, Калабић веома опширно износи своја виђења и ставове о равногорском покрету, борби, рату.

– Прво, најдуже писмо говори о томе да је Калабић био у затвору Озне за Србију и из њега се може индиректно закључити да је пристао на сарадњу са органима Озне. Калабићева писма говоре о његовој евидентној улози у хватању Драже Михаиловића која је често била оспоравана – каже за „Политику” др Бојан Димитријевић, историчар, иначе члан Комисије за откривање истине у вези са смрћу Драже Михаиловића.

Интересантно је да су два писма написана истог дана, 3. априла 1946. године, а да их је Калабић потписао својим псеудонимом – Слободан Ранковић. Писма су различитог садржаја, а упућена су Владану Бојанићу из Озне и Слободану Пенезићу Крцуну.

У писму од 29. априла 1946. Калабић моли Пенезића да му омогући да славу проведе на слободи и позива га да са Александром Ранковићем (у писму је наведен под псеудонимом Марко) присуствује слави.

„Ово је моја братска молба и држим за сигурно да је Марко одбити неће. То је први део молбе, други део тиче се пара и спремања печења прасета, колача, жита, свеће и др. То бих ја са Бојанићем свршио. Спремање би преузела бригу брице нашега жена, која нема појма ко сам ја”, наводи се у писму.

Најзанимљивији део у документу јесте онај у коме Калабић уверава Крцуна да у случају Драже Михаиловића може да има потпуно поверење у њега и да о томе обавести Ранковића.

„Са моје стране, из мојих уста неће изаћи тајна о тој ствари – па ако треба и живот свога, ни мојој другарици – жени никада о томе ни речи; тајна ће са мном у гроб отићи. За горње речи дајем Вам моју часну реч, а Ви сте се уверили шта значи моја реч.”

У најдужем писму, писаном 19. и 20. децембра 1945. године, Калабић на готово десет страница детаљно говори о рату: „Све нас присталице Д. М. без обзира назвали сте немачким сарадницима, господо то сарадништво је тако мало, мизерно, неупадљиво бар у Србији и Босни да народ то није замерио, јер је народ тражио од Чиче да се сачува жива снага, имовина и др. у чему је се успело потпуно, бар народ то признаје.”

Калабић ово писмо завршава речима: „Бог ми је сведок да желим добро свом народу.”

Како је Михаиловић ухапшен

Генерал Јово Капичић (90), који је у Босни радио-везом координисао хапшење Драже Михаиловића, посведочио је јуче за „Политику” како је до хапшења дошло.

– Милован Пејановић, угледни функционер Удбе, стекао је поверење четника у неким селима око Београда. Предложио је да преко њега неко од четника из Дражине најближе околине оде у Италију, Аустрију или неку другу земљу, да тамо ухвати везу са владом у Лондону. Сами четници су одлучили да то буде Никола Калабић, Дражин доглавник. Калабић је насео и дошао у Београд, где су му функционери Удбе понудили да ради за њих за награду. Он је пристао – објашњава Капичић.

Група удбаша прерушених у четнике, по речима нашег саговорника, пустила је потом глас по селима да Калабић тражи Дражу. Кад је видео свог највећег пријатеља, како објашњава Капичић, Михаиловић се спријатељио са прерушеним удбашима. Сутрадан су му објаснили да треба одмах да иду у Србију, јер се тамо спрема буна против комунистичке власти.

– Кад су пошли у Београд, Дражини пратиоци су убијени, а Дражи су стављене лисице на руке. Где, како и ко је ликвидирао Дражу, не знам. Можда бих знао нешто више да сам радио у Удби Србије, а не у савезној. Ако ме позове Републичко тужилаштво, нећу се одазвати, једино силом да ме воде – каже Капичић.

Када му је новинар „Политике” прочитао имена људи за које је комисија објавила да су учествовали у хапшењу, Капичић је за неке децидирано рекао да су мртви, а за неке да не зна шта је с њима.