Када је Иво Санадер дао оставку „из личних разлога”, цео свет је брујао о томе каква је то држава у којој кључни човек одлази с власти на половини свог мандата? А то се сада питам и ја – ко ће сада ову земљу Србију озбиљно да схвати, када демократска српска власт дозволи да јој гувернер на пола мандата објави да даје оставку – из личних разлога?

Стварно, зашто је отишао Јелашић? Он се од почетка свог мандата не слаже са политиком ове владе, као што се није слагао ни са политиком прошле владе, а оставка је дошла тек данас (јуче). Тако да не вреди претерано лупати главу о томе да ли је реч о неслагању са политиком владе. Није, наравно. Мој је став да је Јелашић већ давно решио да оде, а да му је сада потврђена нека добра (или одлична) пословна понуда. За човека његовог искуства, рејтинга и угледа, ценим да неће отићи на плату мању од хиљаду евра (дневно), што овде никада не би имао. А шта баш стоји иза објаве да се ради о „личним разлозима”, Јелашић ће можда сутра рећи на конференцији коју у Београду организује британски часопис Економист, где ће се иза затворених врата наћи чланови владе, страни инвеститори и многи привредници, па ће јавност и о томе сигурно већ сутра сазнати.

Но, без обзира на повод ове оставке, нешто размишљам. Да се све ово дешава у некој скоријој будућности, у земљи где је, рецимо Вучић премијер, а Тома Николић председник државе, мени би све било јасно, макар немала ниједну информацију, али овако – ништа ми није јасно. И највише се питам – у чему је онда разлика између демократа и радикала, између оних који, као, граде и оних који су, као, рушили институције? Каква је ово демократска власт, која дозвољава да јој се овако љуљају кључне институције и коме би, ако не овој власти, требало да буде јасно да се ово никако и ни по коју цену не сме десити?

Треба ли се бојати за то какав ће бити нови гувернер? Не, не треба се тога нимало прибојавати. Од када смо демократска земља, имали смо три одлична гувернера – Млађана Динкића, Кори Удовички и Радована Јелашића. Тако да се ја претерано не бојим да ће се у Србији наћи и четврти одличан гувернер. Али тај нови (или нова, наравно) можда неће моћи да поднесе да га медији месецима прогањају поводом афере Кофер, а да се после, када се оптужбе никада не докажу, а пола организатора саме оптужбе заврши у затвору, све једноставно заборави? Тога бих се ја више бојала – хоће ли Србија остати земља где једино неки глупи апаратчик може да изгура цео мандат, а да ће сви остали пре времена да оду, или једноставно никада ту и не дођу?