Из зидова се шири топлина, остаци срушеног крова одржавају жар у угловима, мешају се мириси боја, креча, дрвета, сагорелог црепа, воска и тамјана. Ноге нам пропадају у гомиле отпада који пуца и одјекује у спаљеној цркви Светог Николе у Приштини. На месту највеће вредности овог храма, између отпада избија понеки модри пламен. То догорева један од најлепших иконостаса православног света. Нестаје дуборезачки мајсторски рад Дебарске школе, у пепео се – испод наших ногу – лагано претварају стотине ликова, мотива и композиција. Ту иза на каменом олтарском престолу, претворен у црну мрљу „разлио” се сребрни крст – још један овакав чува се у Хиландару.

Пребацујемо се с једне на другу ногу, обућа почиње да гори, иза нас остају само зидови и фреске без боја. Један слој је отпао, а испод њега су се појавио неки старији и заборављени сиви живопис.

„Добро људи, што сте се толико задржали? Знате да сам овамо дошао без дозволе”, каже у страху возач УН возила које нас је превезло до храма. Његов колега амерички Унмик полицајац убио је овде једног Албанца док су спасавали свештеника Мирослава Попадића из његовог запаљеног дома. Годинама заборављен од црквених и световних власти овај изузетни човек је чувао и тешио своју паству, на гомиле је, уз црквени зид, стављао камење којим су гађали цркву и њега. О врату је носио пиштаљку и трубу на гас. Тиме га је „задужио” Кфор како би дизао буку и тако се штитио од нападача. Парохијска кућа је горела, а он је у подруму чекао хоће ли до њега пре стићи ватра или полиција.

Никада у историји Српске православне цркве, као у два дана 17–18. марта 2004. године, није таквом брзином и таквим обимом страдало више светиња. Етничка стихија је буквално почистила храмове, страдале су репрезентативне фреске, на црно тржиште дошао је велики број вредних икона, потпуно су уништене библиотеке и вредне књиге, црквена звона завршавала су код откупљивача старог гвожђа, систематски су, у присуству међународне заједнице, уклањани остаци раније уништених објеката. Срби по градовима, губе и оно мало садржаја неопходног за опстанак. Списак свега уништеног никад неће бити сачињен, једном важном делу живота нанет је разорни ударац.

„Обукла сам белу кошуљу и лепо се спремила да дочекам зло”, прича о „свом 17. марту” професорица Митра Рељић. Остала је, и била једини професор исељеног Универзитета у Приштини који живи у свом граду. Потпуно је игнорисала савете да не одговара на телефонске позиве што би могло „открити њен положај”, пратила је како талас насиља иде према њој. Неколико стотина метара даље, из зграде „ЈУ програма” драматично су евакуисани станари јединог објекта где су већином живели Срби. Станови су почели да горе и зграда је уништена. Митру су до зуба наоружани војници, готово изнели из зграде и сместили у сабирни центар за расељене из Приштине, Обилића, Косова Поља...

Нестајала су српска села, ромска и ашкалијска насеља, а градски живот је уништен у највећој могућој мери. Добро организована и усмеравана маса проналазила је по градовима српске куће и станове и докрајчила оно мало живота што се одржао после етничког чишћења 1999. године. Медији, након лажне вести Телевизије Косова да су страдалу албанску децу у реку Ибар натерали Срби, настављају да на локалу појачавају насиље. Екипа ТВ Беса из Призрена у запаљеном манастиру Светих Архангела снима кости из средњег века, ископане педесетих година прошлог века, и објављује да су то кости Албанаца које су Срби побили 1999. године. Све што је повезала са Србима руља је претворила у пламен и девастирала. Призренски Срби су пресељени у базу немачког Кфора.

„Све време док су ме тукли, мој мачак је био поред мене. Није ме остављао, не знам где је, можда ме тражи”, понавља учитељица Добрила Долашевић. Седи на војничком кревету, на јастуку јој књига „Последња љубав у Цариграду”.

Сваки детаљ живота је обесмишљен, хиљаде ситница оријенталног града, локални манири и господска пристојност, изгубила се свест да другачији треба да постоји. Мартовски погром је до темеља угрозио егзистенцију Срба на Косову и Метохији; до бесмисла поништио њихову културу и градски живот; на руб пропасти довео, његов највиталнији сегмент – Српску православну цркву; потпуно се профилисао у колективној свести као страдање немоћних и незаштићених.

До 17. марта 2004. године најмоћније земље међународне заједнице имале су резервисан став према косовској независности, тог дана су одлучиле да признају независно Косово.

У Призрену је данас остало 18 Срба, они више не верују ниједној институцији, они су преживели сваки вид понижења, они знају да једино светиње које је обновљена црква почињу да враћају наду у нормалан живот.

Овог 17. марта, седам година касније, два млада свештеника са породицама поново служе у Приштини. Иза зида што раздваја два света, у дворишту обновљене цркве Светог Николе у Приштини, игра се безбрижно свештеничко дете, далеко од сваког зла.

 Живојин Ракочевић

-----------------------------------

Жртве и казне

Организатори насиља су и даље ван домашаја правде, суђено је само неким починиоцима злочина, медији су добили симболичне казне које нису реализоване. У погрому је убијено 19 људи, повређено око 900, а протерано их 4.000. Уништено је око 900 објеката, укључујући и 35 цркава и манастира, део расељених Срба још живи у привременим смештајима.

-------------------------------------

Парастос у Приштини

Епископ рашко-призренски и косовскометохијски Теодосије са свештенством Епархије служи данас парастос жртвама мартовског погрома у храму Светог Николе у Приштини у 12 сати. „Ова црква, једна од жртава 17. марта, данас је обновљена и стављена у литургијску функцију, у њу се вратио живот и као таква она заузима једно од најважнијих места у животу Епархије”, каже за „Политику” епископ Теодосије.