Штета у „Слободи” већа од 10 милиона евра

Чачак – Из погона за комплетирање муниције у компанији „Слобода”, уништеног прексиноћ у експлозији, и јуче су се повремено чуле детонације, али је отуд уместо пламена избијао само дим, што је знак да догорева. Тако мисле и вође ватрогасне јединице док дежурају испред капије, јер ни 24 сата после експлозије није им било дозвољено да, због сопствене безбедности, приђу згаришту.

„Слобода” је ваздушном линијом удаљена 2.870 метара од центра Чачка. Многи мештани сазидали су куће недалеко од фабричког круга, или су већ живели ту у Јездини кад је 1948. године почела градња „Слободе”. И једнима и другима била је то дуга ноћ, а јуче су житељи засеока Томашевићи купили чауре и упаљаче по двориштима, које је ту добацила барутна сила.

Милосав Томашевић (64) живи на 50 метара од уништеног погона, саграђеног на његовој дедовини, купи срчу од разбијених прозора и додаје цреп радницима који су дошли да му препокрију кућу. Спавао је код пријатеља, подаље од фабрике, али као да није.

– Какав црни сан? Ово не може више да се издржи, сваких десет година ме бомбардују – каже домаћин и побада кочић у дворишту обележавајући место где се налазе кошуљица метка од 30 милиметара и неактивирани упаљач.

Највећа фабрика муниције на Балкану претрпела је штету од најмање 10 милиона евра, али као велики добитак рачуна се то што нико није изгубио главу у барутном огњу. Мада, сви као под конац понављају да срећа није вечита и да се морају променити навике како би се избегло нешто много горе.

У запаљеном погону било је 60 радника који су довршавали серију муниције од 30 милиметара, а из фабрике је јуче саопштено да не смеју давати изјаве за новинаре због истраге коју води војна безбедност. Није тајна, међутим, да су се чланови овог великог колектива и пре несреће жалили на ритам рада у последње време: да су радници прве смене остајали и до 19 сати, ишли из прве у трећу, остајали у другој до 23 сата... Многи од њих су управо на овом послу недавно почели свој радни век, а део је ангажован преко омладинске задруге. Може ли фабрика муниције да ради таквим екипама?(/slika2)

– Фабрике наше одбрамбене индустрије немају сталне купце и приморане су да повремено ангажују сезонце, који се враћају кући кад се заврши уговорена испорука. То је пракса која постоји свуда у свету па и у нашим фабрикама, а уколико неко мисли да то може на другачији начин да се води нека каже и објасни како. А ми смо у три последње године овај посао подигли на ниво који је завредео поштовање широм света – казао је министар одбране у Влади Србије Драган Шутановац прексиноћ у „Слободи” на конференцији за новинаре.

Како је фабрика изгубила један од најзначајнијих погона?

Генерални директор компаније Зоран Стефановић саопштио је на истој конференцији да је објекат од 2.000 метара квадратних уништен у пожару и експлозији, јер се претходно запалио трасер на метку од 30 милиметара.

– То је изазвало пожар и експлозију муниције која је ту била комплетирана, што је уништило читав објекат – казао је Стефановић.

Трасер обележава путању пројектила. То је склоп направљен од пиротехничке смесе која гори неколико секунди, користи се углавном за противавионску муницију и нишанџији омогућује да новом метку коригује лет. Та се смеса пресује у избушени простор на дну пројектила. Кад се запалила, један од радника, Зоран Милетић, покушао је да је угаси али су други радници, угледавши ватру, муњевито напустили халу и потражили заклон, остављајући да буде шта бити мора.(/slika3)

Сви су се , срећом, склонили на време и на безбедна места. Многи су спас потражили и нашли на јужном ободу фабричког круга, у јездинском гробљу. Касније те вечери, два аутобуса и неколико аутомобила крстарили су побрђем сакупљајући промрзле пиротехничаре.

За то време одјекивале су детонације из ужарене хале коју је авијација НАТО 1999. године гађала са пет пројектила и са свих пет промашила. Погон је са две стране заштићен високим грудобранима и то је учинило да се огањ не прошири на друге, бројне делове фабрике. Али, пројектили из „П” погона летели су свуда около, па је и на капију „Слободе” удаљену стотину метара пала једна кошуљица метка од 30 милиметара, без упаљача. Комплетиран метак овог калибра, иначе, тежи од 350 до 435 грама.

Било је радника ове фабрике које ни гелери нису уплашили. Један од њих је Зоран Јевтић (51), шеф службе општих послова у „Слободи”. Седамдесет минута после прве експлозије у погону, док још нико није имао тачан преглед ситуације због непрестаних експлозија, он је сео у аутомобил и са једним колегом одвезао се до ужарене хале.

– Нисам могао да трпим неизвесност, морао сам да видим да ли је некоме од наших људи тамо потребна помоћ. Не плашим се, нисам се бојао ни за време бомбардовања, тек касније стиже ме страх – испричао је Јевтић док се прексиноћ враћао на капију са добрим вестима да нико од упосленика „Слободе” у овој несрећи није ни огребан.

Г. Оташевић