Успех, али не тријумф

Честитке које прима дипломатија Србије заслужене су: успех у Уједињеним нацијама је несумњив. Јасно постављен циљ и детаљно осмишљена стратегија за његову реализацију донели су жељени резултат. Већина у Генералној скупштини УН прексиноћ је подигла руку за то да се од Међународног суда правде затражи саветодавно мишљење о легалности сецесије Косова.

Чини ми се, међутим, погрешним тај успех проглашавати победом, а поготово је непотребно називати га тријумфом. У реализацији овог циља – да се документом од неколико реченица, без политичких осврта, питање статуса Косова из бучне политичке арене премести у много мирније правне воде – било је отпора и настојања да се предупреди, па чак и притисака, али је на крају ипак довољно земаља закључило да ово питање заслужује да и званично доспе у руке оних који су овлашћени да тумаче међународно право. То значи да нико (још) није ништа изгубио, мада је, засад, Србија очигледни добитник.

Гласање у Генералној скупштини ће тек бити предмет детаљних дипломатских анализа, при чему је већ на први поглед јасно да је у очима великог броја земаља косовски преседан у најмању руку сумњив. Занимљива је, међутим, листа како оних који су гласали „за”, тако и оних који су своје противљење показали уздржавањем.

Главно питање сада јесте шта су практичне последице нове ситуације? Као прво, Србија је добила подршку за свој отпор насилном откидању дела територије. Независно Косово је, истина, признало 48 земаља, међу којима и оне најважније и најутицајније, али 148 чланица УН није. Чињеница да ће ваљаност чина сецесије разматрати највиши судски орган на планети неће зауставити процес признавања – само „дан после” то су започеле две блиске државе, Црна Гора и Македонија – али би могло значајно да га успори.

Добитак Србије од тога је морални и, у крајњем исходу, политички. Док се, за годину или две, не донесе „саветодавно мишљење”, Србија добија маневарски простор за даље дипломатске потезе. Иако главне силе, Америка и Британија пре свих, инсистирају да је ова акција Београда била „непотребна” и да „није од помоћи”, наш стратешки дипломатски циљ – повратак за преговарачки сто, мада и даље тешко замислив, можда није и сасвим немогућ.

Све ово не значи да је повољан исход у Генералној скупштини решио главни проблем. Суд ће оцењивати само начин проглашења независности, али не и политички резултат тог чина. Наша нада је да ће нам суд дати за право, али шта ако оцена буде неодређена или по нас негативна?

У Њујорку смо купили довољно времена да се у мирнијим околностима још једном суочимо са самим проблемом, да реално сагледамо све реалности и све околности и да, док радимо на реализацији „плана А”, дискретно припремамо и „план Б”.