Srbiji je stigla još jedna odluka za rešavanje kosmetskog problema, ovog puta Međunarodnog suda pravde, koju je sama izazvala pre 22 meseca. Sada čeka još jednu odluku koja će biti doneta na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija verovatno u septembru.

Politička elita Srbije koja je došla na vlast posle petog oktobra u rešavanju kosmetskog čvora imala je na svojoj strani samo sopstvene dobre namere i Rezoluciju 1244 koja jeste insistirala na teritorijalnom suverenitetu i integritetu zemlje ali je imala i elemente koji svakako nisu bili naklonjeni Srbiji kao što je, na primer, pozivanje na pregovore u Rambujeu, pa i referendumski način rešavanja statusa Kosmeta. Protiv sebe je politička elita Srbije imala stratešku zamisao najmoćnijih zemalja sveta koje su donele odluku da Srbiju bombarduju. Bombardovanje je bilo način da se napravi nezavisno Kosovo i arhitekte tog projekta nisu pokazivale nameru da odustanu od njega.

Ovdašnja vlast pokušavala je da problem Kosmeta reši na dva načina. Jedan je bio pokušaj Zorana Đinđića s kraja 2002. godine. On je hteo da problem reši odmah. Ako čekamo da Kosovo ispuni standarde onda će ono za 20 godina da postane nezavisno, objašnjavao je Đinđić, a mi ništa nećemo moći da radimo jer niko ne zna koje su granice Srbije. Šaljući pisma predsednicima Amerike, Velike Britanije i Nemačke, srpski premijer je pokušao da ubrza donošenje odluke, verujući da je bilo kakva odluka bolja od čekanja. Đinđić je tada govorio o tri opcije: konfederacija Srbije, Kosova i Crne Gore, podela Kosova ili priznanje faktičkog stanja.

U svom stavu Đinđić je bio usamljen, jer je ostatak političke elite mislio da odlaganjem odluke Srbija može da ojača svoju poziciju u međunarodnoj zajednici. Verovalo se da ća se naklonost zemalja koje donose najvažnije svetske odluke pridobiti pokazivanjem da ova Srbija nije ona Srbija, da političari koji su se smenjivali na čelu Srbije nemaju ništa zajedničko sa Miloševićem. U nameri da reši spor politička elita Srbije pokazivala je izuzetnu popustljivost. U završnici razgovora sa Ahtisarijem nuđeno je čak i da srpski vojnik i policajac ne budu na Kosovu, da umesto njih tu budu međunarodne snage, Kosovu je davan status države u državi koja jedino nije mogla da ima mesto u Ujedinjenim nacijama, ali je mogla da ima i svoj novac, i svoje članstvo, na primer, u Međunarodnom monetarnom fondu.

Dakle, jedino na šta politička elita Srbije nije pristajala bila je nezavisnost, čiji je simbol stolica u UN. Sve što je htela Amerika, sa svojim saveznicima, bila je nezavisnost.

Pošto je kosmetski čvor od političkog postao pravni problem preselivši se u Međunarodni sud pravde Beograd je i u zvaničnim razgovorima ohrabrivan da tačno kaže šta traži. U poslednjih dva meseca ovde je onoliko raznih glasnika ispitivalo i zvanični i poluzvanični i nezvanični Beograd kako on vidi rešenje. Rezultat toga je valjda i ponuda o specijalnom statusu severa Kosmeta sa čime je Štefan File verovatno upoznao i lidere naprednjaka pipajući njihov puls.

Na tu ponudu zvanični Beograd odgovara sa namerom da još jednom proveri svoje sposobnosti i moći nudeći Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija rezoluciju o Kosovu, o kojoj bi pre nego što je pošalje u Njujork razgovarao i sa domaćom opozicijom i nevladinim organizacijama, sa Evropskom unijom i svakako sa Kinom, Rusijom, Brazilom... i ostalim zemljama koje su podržavale do sada stavove Srbije. U tim razgovorima Beograd će morati jasno da odluči šta će da uradi ako u Generalnoj skupštini bude u većini, a šta ako bude u manjini. Za Beograd će problem biti veći, ako ne dođe brzo do te sednice, jer će to samo značiti da će se pritisak na njega neslućeno uvećati.

Ako odluka suda nije bio trenutak kada je Srbija morala da bira kojim putem hoće da ide, po svemu sudeći, to će morati da odluči posle glasanja u Njujorku. Na to će je požurivati činjenica da se kako vreme odmiče broj Srba na Kosovu i Metohiji smanjuje, institucije samoproglašene države postaju sve jače, a sve je više Srba koji te institucije priznaju i daju im legitimitet.

Politička elita ima uvek pred sobom dva suštinska zadatka: da ima jasnu viziju šta je dobro za narod i državu i da u svakom trenutku ume da ulije samopouzdanje narodu da je na pravom putu.