Србији је стигла још једна одлука за решавање косметског проблема, овог пута Међународног суда правде, коју је сама изазвала пре 22 месеца. Сада чека још једну одлуку која ће бити донета на седници Генералне скупштине Уједињених нација вероватно у септембру.

Политичка елита Србије која је дошла на власт после петог октобра у решавању косметског чвора имала је на својој страни само сопствене добре намере и Резолуцију 1244 која јесте инсистирала на територијалном суверенитету и интегритету земље али је имала и елементе који свакако нису били наклоњени Србији као што је, на пример, позивање на преговоре у Рамбујеу, па и референдумски начин решавања статуса Космета. Против себе је политичка елита Србије имала стратешку замисао најмоћнијих земаља света које су донеле одлуку да Србију бомбардују. Бомбардовање је било начин да се направи независно Косово и архитекте тог пројекта нису показивале намеру да одустану од њега.

Овдашња власт покушавала је да проблем Космета реши на два начина. Један је био покушај Зорана Ђинђића с краја 2002. године. Он је хтео да проблем реши одмах. Ако чекамо да Косово испуни стандарде онда ће оно за 20 година да постане независно, објашњавао је Ђинђић, а ми ништа нећемо моћи да радимо јер нико не зна које су границе Србије. Шаљући писма председницима Америке, Велике Британије и Немачке, српски премијер је покушао да убрза доношење одлуке, верујући да је било каква одлука боља од чекања. Ђинђић је тада говорио о три опције: конфедерација Србије, Косова и Црне Горе, подела Косова или признање фактичког стања.

У свом ставу Ђинђић је био усамљен, јер је остатак политичке елите мислио да одлагањем одлуке Србија може да ојача своју позицију у међународној заједници. Веровало се да ћа се наклоност земаља које доносе најважније светске одлуке придобити показивањем да ова Србија није она Србија, да политичари који су се смењивали на челу Србије немају ништа заједничко са Милошевићем. У намери да реши спор политичка елита Србије показивала је изузетну попустљивост. У завршници разговора са Ахтисаријем нуђено је чак и да српски војник и полицајац не буду на Косову, да уместо њих ту буду међународне снаге, Косову је даван статус државе у држави која једино није могла да има место у Уједињеним нацијама, али је могла да има и свој новац, и своје чланство, на пример, у Међународном монетарном фонду.

Дакле, једино на шта политичка елита Србије није пристајала била је независност, чији је симбол столица у УН. Све што је хтела Америка, са својим савезницима, била је независност.

Пошто је косметски чвор од политичког постао правни проблем преселивши се у Међународни суд правде Београд је и у званичним разговорима охрабриван да тачно каже шта тражи. У последњих два месеца овде је онолико разних гласника испитивало и званични и полузванични и незванични Београд како он види решење. Резултат тога је ваљда и понуда о специјалном статусу севера Космета са чиме је Штефан Филе вероватно упознао и лидере напредњака пипајући њихов пулс.

На ту понуду званични Београд одговара са намером да још једном провери своје способности и моћи нудећи Генералној скупштини Уједињених нација резолуцију о Косову, о којој би пре него што је пошаље у Њујорк разговарао и са домаћом опозицијом и невладиним организацијама, са Европском унијом и свакако са Кином, Русијом, Бразилом... и осталим земљама које су подржавале до сада ставове Србије. У тим разговорима Београд ће морати јасно да одлучи шта ће да уради ако у Генералној скупштини буде у већини, а шта ако буде у мањини. За Београд ће проблем бити већи, ако не дође брзо до те седнице, јер ће то само значити да ће се притисак на њега неслућено увећати.

Ако одлука суда није био тренутак када је Србија морала да бира којим путем хоће да иде, по свему судећи, то ће морати да одлучи после гласања у Њујорку. На то ће је пожуривати чињеница да се како време одмиче број Срба на Косову и Метохији смањује, институције самопроглашене државе постају све јаче, а све је више Срба који те институције признају и дају им легитимитет.

Политичка елита има увек пред собом два суштинска задатка: да има јасну визију шта је добро за народ и државу и да у сваком тренутку уме да улије самопоуздање народу да је на правом путу.