Добили смо закон какав смо годинама тражили.

Овом реченицом  је Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца Србије, почео своје учешће у расправи о радној верзији будућег закона о роковима измирења новчаних обавеза.

На закон, који треба да реши нашу беспарицу, највећу бољку српске привреде, чекало се годинама, а још дуже на наведену реченицу представника неког од удружења привредника.

Људи из пословне заједнице одавно указују да правог дијалога са представницима извршне и законодавне власти није било више од деценије. Ако се и разговарало, било је то тек реда ради. Власт је терала по своме. Као лекар који би напамет прописивао терапију, не питајући болесника шта га боли.

А да је било правог међусобног уважавања и разговора, Србија би се одавно вратила у своју богатију прошлост из 1989. када је почео суноврат у провалију из које се преспоро извлачимо. Подсећања ради, данас је индустријска производња на 47 одсто од нивоа достигнутог те године. Бруто домаћи производ је те године достигао око 71 одсто.

Предложени текст закона ороковимаизмирењановчанихобавеза Министарства економије и регионалног развоја, који ће, ако све буде ишло како се очекује, прописати да се од почетка априла потраживање мора наплатити до 60 дана, можда није идеалан. Један услов је испунио – кратак је. Има само 13 чланова. Како се чуло, надлежно министарство је спремно да усвоји предлоге који би допринели његовом побољшању.

Кад буде усвојен у парламенту, привреди се оставља још 60 дана да се припреми за почетак његове примене. Има и оних који мисле да је тај рок предуг за наше прилике, мада ће у ЕУ свођење плаћања на 30 дана, важити од почетка 2013. Са законом је, дакле, све како се најављивало. Па и висина казни која не може бити мања од 100.000 динара.

Проблем је, међутим, у томе што изгледа да је овај закон – једносмеран. Регулише односе и прети казнама само предузећима из реалног и јавног сектора, изузимајући државу, њене и органе територијалне аутономије, града и локалне самоуправе. А управо су и они каснили с плаћањем доспелих обавеза због којих је привреда трпела. На ову опаску представника привреде, правници одговарају, у најкраћем – држава, по Уставу, не може да кажњава саму себе.

Тако држава, општине и градови неће плаћати казну од пет до 20 одсто од износа неизмирене новчане обавезе. Устав, дакле, амнестира државу од казне за неплаћене рачуне у законом одређеном року, правничко је објашњење, али не и министра финансија или неког градоначелника од глобе предвиђене чланом 9. будућег закона. Као одговорна лица у држави, општинама и градовима, они ће бити кажњени новчаном казном од 50.000 до 150.000 динара ако на време не исплате неки посао или узету робу.

Да ли ће запрећена казна бити довољан гарант да ће држава водити уравнотежену буџетску политику и контролисати приливе и одливе – остаје да се види.