Ја сам мартовац– каже познаник. Живот му је, каже, ћудљив као март: час га огреје сунце, час га, као ових дана, заспе снег, а све у стилу: такав је то месец, испуњен сменама лепог и ружног времена.

Са Баба Мартом се сада поистовећују и многи званичници, иако су они, у свом и општем интересу, задужени за одржавање стабилности (друштвене) климе. Одговара им да причају да смо сада у прелазном добу, с подразумевајућим температурним шоковима, који подразумевају дејство режима „вруће-хладно” пре него што буде пријатно.

С таквим следбеницима и подржаваоцима њеног рецепта у државним апаратима, савремена Баба Марта се протегла изван календарске орочености и постала вишесезонски симбол лидерских тумарања у трагању за изласком из системских кошмара, крштеним као СЕКА и ДЕКА (по иницијалима за светску и домаћу економску кризу). Траје већ годину и по дана, такорећи као БАКА (бескрајна акциона конфузија).

Изразе привржености БАКА добија од традиционално најјачих страна. Прво јој се приклонила Америка, одакле је потекла криза за којом је уследила конфузија, а сада предњачи, рекло би се, Европа, тачније њена зона обједињене валуте– евра.

Поводом финансијског посртања Португалије, Ирске, Грчке и Шпаније, повезаних погрдном скраћеницом ПИГС (на енглеском– свиње) распламсавају се чак спекулације о судбини Европске уније (ЕУ). Па се говори и да би криза могла да разори, или бар битно омете, комплетирање тог највећег мирног обједињавања држава у историји.

Људе са ових простора, који би сви да се нађу у ЕУ, то посебно брине. Поготову кад им се учини да је садашња криза у ЕУ слична оној која је довела до распада њихове некадашње заједнице. Не зато што жале за Југославијом, мада и тога „поприлично има”, већ зато што се прибојавају да би нова перспектива могла да наследи судбину прошле, ратовима раскомадане, уније.

Присећају се, наиме, да је СФРЈ била оно чему сада тежи ЕУ– заједница различитих нација, језика, вера– али да је почела да се распада када је избила свађа, каква се актуелно региструје у ЕУ, око „плаћања за кафанским столом”, за којим је свако наручивао шта му се прохтело а да никоме није дато право да „пресуди” колики цех ко треба да намири. Такву моју давнашњу тезу подупро је лондонски „Економист” чланком у коме каже да се пријатност ресторанске вечеринке претвара у свађу око тога шта ко треба да „цалне”, и да на то личе и препирке око покривања нараслих буџетских дефицита.

Више је кандидата за плаћање мањка у насталом „протезању преко губера”. По британском недељнику, међу њима су најизгледнији: порески обвезници, радници у државном сектору, пензионери, здравствени осигураници, страни улагачи и– будуће генерације.

Произлази да дефиците и остале мањкавости– у којима су се махом оћарили они који су законе доносили и они који су законе кршили– треба да плате углавном грађани, садашњи и тек стасајући, који „нису ни лук јели ни лук мирисали”. Недужни не прихватају, међутим, да су дужни.

Демонстрације и штрајкови, чији је епицентар Грчка, као и референдумско одбијање Исланђана да подмире спољне дугове својих немарних банкара, сведоче да су сумње у путеве новца надмашиле чак и подозрење према политичким курсевима. Још је теже, тако, да се усред кризе успостави доза сагласности, неопходне да се из кризе изађе.

Одрицања су неизбежна, и то ће ставити на деликатан тест социјално заједништво у низу земаља, који многе неће положити, такође је констатовао „Економист”. Уз закључак: „Наредних неколико година ће каријере политичара бити грађене и разграђене на акционарском тржишту”, што ће рећи– зависиће од поверења које стекну или изгубе у курсевима националног и интернационалног опоравка.

Опет се присећам једног нашег давнашњег дипломате који је, поводом тумбања у страној земљи, казао: „Нисам знао да је економија толико битна за политику.” Рекао је то само две године пре распада његове државе, Југославије, у околностима за које „није знао да су толико важне”.

У опсежној анализи немачки „Шпигл” сугерише да се до увођења евра дошло претезањем политичких над економским факторима. По тој верзији су, после пада Берлинског зида, порасле „старе стрепње”, нарочито у Француској, од економске доминације Немачке –па је монетарна унија испослована као средство за сузбијање бојазни.

Од промене је, пак, Немачка „највише профитирала па треба да највише допринесе и изласку из садашње кризе”, оцењују познаваоци. Исто се препоручује и Америци и Кини, као главним добитницима збивања после Другог светског и хладног рата, па и Русији због њеног узлета у повећаној глобалној тражњи енергената…

И поменути и многи други следе, међутим, курс Баба Марте. Најподеснији је да се системски ломови правдају просто, као– склад са „ћудима више силе”.