PREDSEDNIK VENECUELE UGO ČAVES KRENUO JE U VELIKO POLITIČKO I POSLOVNO OSVAJANJE SVETA. Odredišta njegove višednevne turneje bili su Libija, Alžir, Sirija, Iran, Turkmenija, Belorusija, Rusija, Španija... Usput, venecuelanski predsednik nije propustio priliku da posetom Venecijanskom filmskom festivalu svojem putešestviju doda i obaveznu crtu glamura.

Čaves je na putovanje krenuo sa jasnim ciljem – da prodaje naftu i da kupuje oružje. Sve ostalo neumitno se našlo u drugom planu. Otuda i čitav spektar njegovih najrazličitijih poruka, prilagođenih kako domaćinima, tako i svetskoj javnosti uopšte: od saveta izraelskom narodu da otkaže poslušnost svojem „genocidnom” rukovodstvu, pa preko poziva turkmenskom predsedniku Gurbanguli Berdimuhamedovu da se pridruži „gasnom OPEK-u” Venecuele, Rusije i Irana, do spontanog priznanja (beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku) da bi voleo da bude – vozač autobusa.

Ipak, ono što je definitivno obeležilo Čavesovo otvaranje svetu je poseta Rusiji. Naime, prema procenama analitičara, Venecuela je spremna da do 2012. na kupovinu tenkova, raketnih sistema, helikoptera, aviona, podmornica... potroši više od 30 milijardi dolara! A to je posao koji može da se pravi samo sa strateškim partnerom. Jer, sva ta silna tehnika zahteva i potonje održavanje, usavršavanje, isporuku rezervnih delova, stručnu obuku rukovalaca... i to se produžava godinama, pa i decenijama, posle isporuke.

Kako bi ubedio moskovske sagovornike u ozbiljnost svojih namera, Čaves je ponudio učešće ruskim firmama u eksploataciji nafte u delti reke Orinoko. Procene kazuju da pomenuti prostori kriju najmanje 53 milijarde barela „crnog zlata”. Ipak, kao šlag na torti pokazala se odluka venecuelanskog predsednika da prizna nezavisnost bivših gruzijskih pokrajina Abhazije i Južne Osetije. Malo je reći da je ovakav potez sa ruske strane primljen sa zadovoljstvom, pogotovo ako se ima u vidu uticaj venecuelanskog predsednika u celom regionu Kariba.

BRITANCI SU SITI RATA U AVGANISTANU. Po mišljenju većine ostrvljana, situacija u državi talibana sve neumitnije poprima elemente pravog košmara. Više od toga onespokojeni su činjenicom da je broj poginulih vojnika Ujedinjenog Kraljevstva, daleko u avganistanskim gudurama, uveliko premašio broj onih nesrećnika koji su se iz Iraka kućama vratili, takođe, u kovčezima. Svestan besmisla učestvovanja u izgubljenom ratu, pomoćnik britanskog ministra odbrane Erik Džojs podneo je ostavku. „Britanija se bori, Nemačka plaća, Francuska kalkuliše, a Italija izbegava”, preneo je Džojs većinsko mišljenje svojih sunarodnika o dešavanjima na dalekom frontu.

Čak 70 odsto Britanaca danas misli da je politika vlade Gordona Brauna u Avganistanu loša. Stručnjaci dodaju i da aktivnim učestvovanjem u ratnim operacijama koje tamo provode snage, takozvane, koalicije, Britanija nije uspela da otkloni opasnost od mogućih terorističkih napada u režiji Al Kaide. 

Posle bučno najavljivane, a po svim rezultatima propale, ofanzive koalicionih snaga koja je trebalo konačno da zatvori knjigu o ratu u ovoj centralnoazijskoj republici, usledili su predsednički izbori, sa unapred poznatim pobednikom. Ali, ispostavilo se da su talibani uspešniji u rasterivanju glasača, nego zvanična avganistanska vlast u njihovom okupljanju. Tako je i ispalo da je u pojedinim okruzima u kojima živi i do pedesetak hiljada duša, izbornu listu popunilo njih jedva desetak. Ono što je definitivno razbesnelo Britance je podatak da je u obezbeđivanju izražavanja izborne volje tih desetak glasača izginulo nekoliko njihovih sunarodnika. Mnogi zato procenjuju da bi pravi gubitnik letnje avganistanske avanture mogla biti upravo laburistička vlada Gordona Brauna.

IRSKOM KOLEBANJU NEMA KRAJA. Iako su istraživanja javnog mnjenja u britanskom komšiluku u jednom trenutku počela da pokazuju da bi rezultat novog referenduma o prihvatanju Lisabonskog sporazuma, najavljenog za 2. oktobar, mogao da bude pozitivan, ponovo se javljaju glasovi – protiv. Pokrenuta je opširna kampanja u kojoj se promovišu sve prednosti čvršćeg članstva u Evropskoj uniji. Krenulo se „od vrata do vrata”, a političari su na sebe preuzeli dužnost da razbiju nepoverenje birača. Međutim, nije se stiglo dalje od podrške 46 odsto građana. Ako je za utehu birokratama iz Dablina, odlučno se protiv Lisabona, za sada, izjasnilo 29 odsto Iraca. Predstoji bitka za preostalih 25 procenata neodlučnih. Podsetimo, Irska je jedina evropska zemlja koja je odluku o prihvatanju Lisabonskog sporazuma prepustila direktno biračima.

FRANCUSKI GENERAL KOMANDUJE U SAD. Prvi put od osnivanja zapadne vojne alijanse, u sam komandni vrh ušao je neamerikanac, Stefan Abrijal. Da li je ovo istorijski preokret ili tek privremena želja Vašingtona da odobrovolji prekoatlantske saveznike, pokazaće vreme. Ono što već sada može da se konstatuje jeste da američki vojni planeri nikako ne uspevaju da udese barem jedan vojni sukob iz kojeg će izaći kao pravi pobednici. Nisu to uspevali u vreme „hladnog rata”, ne uspevaju to ni danas kada im okolnosti (vojna moć) idu daleko više u prilog. „Sveža krv” u vidu jednog Francuza teško da tu može mnogo šta da promeni. Osim ako u Pentagonu nisu smislili da neke svoje buduće neuspehe prevaljuju na tuđa leđa.