ПРЕДСЕДНИК ВЕНЕЦУЕЛЕ УГО ЧАВЕС КРЕНУО ЈЕ У ВЕЛИКО ПОЛИТИЧКО И ПОСЛОВНО ОСВАЈАЊЕ СВЕТА. Одредишта његове вишедневне турнеје били су Либија, Алжир, Сирија, Иран, Туркменија, Белорусија, Русија, Шпанија... Успут, венецуелански председник није пропустио прилику да посетом Венецијанском филмском фестивалу својем путешествију дода и обавезну црту гламура.

Чавес је на путовање кренуо са јасним циљем – да продаје нафту и да купује оружје. Све остало неумитно се нашло у другом плану. Отуда и читав спектар његових најразличитијих порука, прилагођених како домаћинима, тако и светској јавности уопште: од савета израелском народу да откаже послушност својем „геноцидном” руководству, па преко позива туркменском председнику Гурбангули Бердимухамедову да се придружи „гасном ОПЕК-у” Венецуеле, Русије и Ирана, до спонтаног признања (белоруском председнику Александру Лукашенку) да би волео да буде – возач аутобуса.

Ипак, оно што је дефинитивно обележило Чавесово отварање свету је посета Русији. Наиме, према проценама аналитичара, Венецуела је спремна да до 2012. на куповину тенкова, ракетних система, хеликоптера, авиона, подморница... потроши више од 30 милијарди долара! А то је посао који може да се прави само са стратешким партнером. Јер, сва та силна техника захтева и потоње одржавање, усавршавање, испоруку резервних делова, стручну обуку руковалаца... и то се продужава годинама, па и деценијама, после испоруке.

Како би убедио московске саговорнике у озбиљност својих намера, Чавес је понудио учешће руским фирмама у експлоатацији нафте у делти реке Ориноко. Процене казују да поменути простори крију најмање 53 милијарде барела „црног злата”. Ипак, као шлаг на торти показала се одлука венецуеланског председника да призна независност бивших грузијских покрајина Абхазије и Јужне Осетије. Мало је рећи да је овакав потез са руске стране примљен са задовољством, поготово ако се има у виду утицај венецуеланског председника у целом региону Кариба.

БРИТАНЦИ СУ СИТИ РАТА У АВГАНИСТАНУ. По мишљењу већине острвљана, ситуација у држави талибана све неумитније поприма елементе правог кошмара. Више од тога онеспокојени су чињеницом да је број погинулих војника Уједињеног Краљевства, далеко у авганистанским гудурама, увелико премашио број оних несрећника који су се из Ирака кућама вратили, такође, у ковчезима. Свестан бесмисла учествовања у изгубљеном рату, помоћник британског министра одбране Ерик Џојс поднео је оставку. „Британија се бори, Немачка плаћа, Француска калкулише, а Италија избегава”, пренео је Џојс већинско мишљење својих сународника о дешавањима на далеком фронту.

Чак 70 одсто Британаца данас мисли да је политика владе Гордона Брауна у Авганистану лоша. Стручњаци додају и да активним учествовањем у ратним операцијама које тамо проводе снаге, такозване, коалиције, Британија није успела да отклони опасност од могућих терористичких напада у режији Ал Каиде. 

После бучно најављиване, а по свим резултатима пропале, офанзиве коалиционих снага која је требало коначно да затвори књигу о рату у овој централноазијској републици, уследили су председнички избори, са унапред познатим победником. Али, испоставило се да су талибани успешнији у растеривању гласача, него званична авганистанска власт у њиховом окупљању. Тако је и испало да је у појединим окрузима у којима живи и до педесетак хиљада душа, изборну листу попунило њих једва десетак. Оно што је дефинитивно разбеснело Британце је податак да је у обезбеђивању изражавања изборне воље тих десетак гласача изгинуло неколико њихових сународника. Многи зато процењују да би прави губитник летње авганистанске авантуре могла бити управо лабуристичка влада Гордона Брауна.

ИРСКОМ КОЛЕБАЊУ НЕМА КРАЈА. Иако су истраживања јавног мњења у британском комшилуку у једном тренутку почела да показују да би резултат новог референдума о прихватању Лисабонског споразума, најављеног за 2. октобар, могао да буде позитиван, поново се јављају гласови – против. Покренута је опширна кампања у којој се промовишу све предности чвршћег чланства у Европској унији. Кренуло се „од врата до врата”, а политичари су на себе преузели дужност да разбију неповерење бирача. Међутим, није се стигло даље од подршке 46 одсто грађана. Ако је за утеху бирократама из Даблина, одлучно се против Лисабона, за сада, изјаснило 29 одсто Ираца. Предстоји битка за преосталих 25 процената неодлучних. Подсетимо, Ирска је једина европска земља која је одлуку о прихватању Лисабонског споразума препустила директно бирачима.

ФРАНЦУСКИ ГЕНЕРАЛ КОМАНДУЈЕ У САД. Први пут од оснивања западне војне алијансе, у сам командни врх ушао је неамериканац, Стефан Абријал. Да ли је ово историјски преокрет или тек привремена жеља Вашингтона да одобровољи прекоатлантске савезнике, показаће време. Оно што већ сада може да се констатује јесте да амерички војни планери никако не успевају да удесе барем један војни сукоб из којег ће изаћи као прави победници. Нису то успевали у време „хладног рата”, не успевају то ни данас када им околности (војна моћ) иду далеко више у прилог. „Свежа крв” у виду једног Француза тешко да ту може много шта да промени. Осим ако у Пентагону нису смислили да неке своје будуће неуспехе преваљују на туђа леђа.