Када смо се мало опоравили од снимка на којем се види како један момак замахује лопатом, други јауче на сав глас, док га трећи чврсто држи, јавност је почела да се бави позадином нечега што је већ прерасло у „случај Црна река”.

Неизбежно се наметнуло питање ко је дао дозволу за рад центра чији је руководилац протојереј Бранислав Перановић. Министарство здравља брзо се оградило: наш није, а да ли је неки други државни орган издао дозволу, не знамо. Онда је руководилац Центра објаснио да они нису здравствена установа, већ делатност цркве, основана при Епархији рашко-призренској са благословом надлежног архијереја владике Артемија.

Црква га, међутим, како смо могли да прочитамо из саопштења новоизабраног Синода, не види као своје „чедо”, већ као „нелегални стационар” и са запрепашћењем и жаљењем прима вести о „бруталном насиљу које се, у окриљу манастира Црна река, примењује према оболелима од болести зависности”. Нови обрт је уследио када се огласио и сам владика рашко-призренски Артемије, који је „случај Црна река” схватио као напад на себе. Јавности, али и Синоду, он је објаснио да „Центар није у оквиру манастира Црна река, као што се то наводи у саопштењу Синода”, додајући и то да је легално регистрован код државних органа. Којих, није наведено у изјави.

И шта ћемо сада даље са Црном реком? У повлачењу конкретних потеза, пошто смо већ сви видели снимке бруталног насиља, најбржи је био заштитник грађана Саша Јанковић, а најрадикалнији Синод СПЦ. Омбудсман је, пре тужилаштва и полиције чији је посао био да реагују на снимак на којем један човек сурово пребија другог, подигао кривичну пријаву против више лица из центра Црна река због кривичног дела противправног лишења слободе, наношења тешких телесних повреда, надрилекарства и надриапотекарства. Синод СПЦ је, за разлику од „световних” истражних органа који прво спроводе истрагу, а онда прелазе на евентуално затварање центра и подизање оптужница, позвао владику Артемија да „одмах и без одлагања распусти нелегални стационар”, па тек онда да против својих клирика, означених као протагонисти насиља, покрене црквено-судски поступак. Коначно, чули смо глас и самих родитеља штићеника. Неки су стали у одбрану Црне реке и најављују да ће центар бранити, и то жестоко. Јављају се, међутим, и они који тврде да су њихова деца била сурово малтретирана.

Пре него што неког осудимо, станемо на нечију страну, саблазнимо се над нечијим поступцима, ваљало би да се запитамо: да ли је смрт од предозирања вест за насловне стране новина, или нешто преко чега прелазимо као „уобичајено”, откуд то да је дрога тако лако доступна и јевтина, ако се и власт и друштво боре против ње и да ли је морално да туђа патња и бол буду повод за сопствену промоцију и међусобна поткусуривања?