Закон о Народној скупштини, који је годинама најављиван као акт који ће свеобухватно регулисати сва питања у вези са парламентом, свешће се, како ствари сада стоје, на обавезно полагање заклетве посланика, интонирање химне на почетку и на крају заседања и постројавање гарде. Реч је, дакле, о церемонијалним питањима, која су могла бити решена и на неки други начин.

Новина је и да би парламент требало да постане финансијски самосталан, односно да добије сопствени буџет. То, у пракси, неће донети ништа драматично ново, јер ће се средства, као и сада, одређивати у договору са Министарством финансија, само што ће парламент имати шира овлашћења у располагању новцем.

Начин на који су посланици трошили новац, међутим, годинама је предмет оштрих критика у јавности. Сада ће, кажу, имати интерног ревизора, који ће све да надгледа. Ни до сада, међутим, нису постојала законска ограничења која би онемогућавала контролу трошења новца.

На махом „церемонијалним“ новинама о којима је реч радиле су две радне групе у протеклих пет година. Ниједна се не тиче суштинских питања која су остављена да буду решена неким другим прописима, што у пракси значи да нема сагласности о променама. Тако ће „власници” посланичких мандата и даље бити партије, све док се гласа за странке, а не за конкретног човека. Мандати ће, кажу, бити решени новим законом о избору народних посланика, који се годину дана „крчка” у влади, јер нема сагласности око изборног система.

Жеља парламента је била да се реше статусна питања посланика, али се ни ту ништа није променило у односу на досадашња решења. Посланици ће и даље примати плату као и до сада, а у пензију ићи као сав остали свет. Статусна питања су, иначе, кључни разлог што се писање закона претворило у зидање Скадра на Бојани.

Нема, ваљда, ниједне варијанте за повлашћено пензионисање посланика коју радне групе нису осмислиле незванично и „пласирале” у јавност да би се увериле може ли то проћи без већег отпора. Тек кад је постало јасно да, како рече Славица Ђукић-Дејановић, председница парламента, „пензије, нажалост, сада не могу бити законска тема”, стекли су се услови да парламент испуни Уставом прописану обавезу и донесе Закон о Народној скупштини.

Кад буде постигнута сагласност за промену Устава, можда ће законом о парламенту бити решено и питање посланичких имунитета. До тада ће они, по Уставу, сасвим лепо бити заштићени од одговорности за много тога.

Док се, дакле, не постигне сагласност свих парламентарних странака и не утврде правила, чије би поштовање подигло поверење грађана у посланике, Народна скупштина ће се за углед борити церемонијалом. Посланици ће, црвеним тепихом, кроз шпалир гарде, достојанствено, улазити у салу за заседање, где ће једни друге називати издајницима, лоповима…