Колико јуче, колона владиних возила стигла је у Куршумлију, да обећа боље сутра. Четири актуелна министра, и један бивши, учествовали су у омиљеној епизоди српске политике званој свечано отварање. Тај обичај је нарочито омиљен у предизборним кампањама, која, како нас убеђују партијски лидери, није ни почела.

У обавезан састав таквих парада спадају омиљене фразе транзицијског новоговора о новим радним местима, инвестицијама, расту извоза, а има ту и нешто популизма, попут опстајања младих на својим огњиштима. Уз интелигентну, али неизбежну, опаску о спречавању одлива мозгова.

Тако беше и јуче. Отварала се фабрика ШИК „Симпо” за производњу сировог лесонита у којој су запослена 522 радника, захваљујући помоћи владе од 14 милиона евра. Ивица Дачић је уметнуо нешто од геополитике, па рекао да је куршумлијски крај од стратешке важности за целу Србију јер се Куршумлија налази надомак Копнене зоне безбедности. Његов коалициони колега Јован Кркобабић није хтео да се заустави само на овом подвигу, него се загледао у будућност, па истакао да треба увести нове технологије и запослити још људи. Верица Калановић се ипак држала свог ресора, па се вратила на класичну економију, али са људским ликом. Рекла је да је отварање нових погона борба Владе Србије за сваког човека и сваку фабрику. Њен партијски колега из УРС-а Небојша Ћирић најавио је да ће влада ове године инвестирати још 1,5 милиона евра.

Ћирићев претходник у влади, али још увек неприкосновени партијски шеф, Млађан Динкић експертски је анализирао утицај религије на фабрику лесонита, па узвикнуо: „У отварању ШИК ’Симпа’ има симболике пред наступајући празник Ускрс, јер је фирма прошла пут од посрнућа до ускрснућа.”

Али ова фабрика није подигнута донацијама свевишњег, већ новцем пореских обвезника, дакле свих грађана Србије. Владу треба похвалити због подизања нове фабрике, јер је ситуација у Куршумлији заиста очајна. Али скромност и одрицање од старе навике стицања политичких поена на народним парама никако да постане правило понашања наших министара. Њих четворица, и један бивши, хајде да не будемо лицемерни, нису једини јунаци српских свечаних отварања. То је, једноставно, манир и осталих. Да није ове гужве око Николића, на шик отварању можда би се окупио и цео Цветковићев кабинет.

Али пре нешто више од годину дана нико од њих није показивао толики ентузијазам. Тада су радници некадашњег пропалог гиганта месецима били без плата. Онако нервозни и гладни, блокирали су магистралу, позивајући министре да их посете, како би их упитали за јуначко здравље. Наравно, министрима тада није падало на памет да се испрсе на барикадама. Радници ипак дуго нису јели, министри су ћутали, па је магистрала била под блокадом око две недеље.

Али влада је била стабилна – а избори далеко.