Осам година тешко је поверовати у тачност финансијских извештаја странака у Србији. Осам година их праве тако да задовоље формалне захтевe – да не прикупе више новца из приватних извора него што добију од државе, да расходи не буду већи од прихода, да напишу неколико имена оних који су дали приходе веће од шест хиљада динара. И то би углавном било све.

Да ли су пријављени сви донатори, да ли је прокњижен сав новац који је прошао кроз странку, да ли је заиста могуће да странка за неку локалну кампању потроши нула динара и то наведе у извештају – нико није темељно и детаљно проверавао.

Да странке годинама троше паре чије порекло ни укупан износ нису познати јавна је тајна. Закон који још није промењеномогућавао им је да саме себе контролишу преко скупштинског Одбора за финансије и РИК. Међусобно су се „покривале” и нико никада, ни прекршајно није кажњен за кршење закона.

Као олакшавајућа околност могло би им се, истина, узети то што их поједине законске одредбе заиста терају да их прекрше. Попут поменуте да новац из приватних извора не може бити већи од онога што ће добити из буџета иако ниједна странка не може унапред да зна колико ће мандата освојити и самим тим добити новца. Ниско постављен праг за приватне донације, такође, стимулисао је партије да су, како је у „Инсајдеру” рекао Александар Вучић, морале да лажу да су новац дали чланови Николићеве породице, а не он, да не би прекршили закон.Али нико није проверавао ни одакле домаћици толики новац за донацију.

Вучић је тако јавно признао само једну од ствари које су и лаицима очигледне када виде финансијски извештај било које партије да је, у најмању руку, сумњиво да су сами себи највећи донатори и да мале суме новца добијају готово искључиво од власника трафика и малих радњи. Нигде никада ниједног „озбиљнијег” бизнисмена, већег прилога, ништа, иако годинама, чак и у стручној јавности, колају приче да најбогатији предузетници дају новац свим важнијим партијама, по принципу ко год да победи њима неће бити лоше. И што, такође, мање-више сви знају да „велики” финансирају повластице у пословању, као и да тај новац, често заврши у приватним џеповима, а не у партијској благајни.

Да је важећи Закон о финансирању странака из 2003. године недопустиво мањкав и у неким деловима непримењив, јасно је практично од када је усвојен. Па, ипак, осам година власт и опозиција, заједно и солидарно ћуте, фингирају извештаје и „прозивају” једни друге за рекетирање и примање пара од предузетника. Ништа од тога никада није добило судски епилог, али је увек добро да се „потегне” кад треба запретити политичком противнику. Да из Европе није недвосмислено поручено да и закон и пракса морају да се промене, велико је питање да ли би у скупштини и сада чекао предлог закона о финансирању политичких активности, који треба да омогући контролу токова страначког новца. Ово до сада им је све опроштено.