Од маја 2003. када је као навигатор-копилот на борбеном авиону слетео на носач авиона и, одевен у пилотски комбинезон, позирао за телевизијске камере објавивши да је рат у Ираку завршен, до децембра 2008, када је Џорџ Буш у Багдаду једва избегао пројектил-ципелу лансирану из руке ирачког новинара – прошло је тек пет година. Сасвим довољно да на видело изађу многе заблуде ирачке авантуре, фалсификати америчких и британских обавештајних служби, и бескрупулозно спиновање америчких медија у предвечерје инвазије на Ирак. За Џорџа Буша то је тотално разочаравајући крај председниковања. И, још на крају, замало да добије обе ципеле у главу.

Поред свих могућих мера ирачких и америчких тајних служби, поред агената с невидљивим слушалицама у уву, са свим могућим комуникационим системима, аваксима, ГПС-ом, Ј-старом, беспилотним летелицама, инфрацрвеном техником, кад оно, неки манијак од новинара потегао једну па другу своју ципелу на америчког председника. Ручни лансер ципела. А претходно су му ципеле наравно прегледали, али ко би се досетио да новинар у историју може ући и преко ципела. Није за Пулицера, али јесте за памћење.

Управо одлазећи амерички председник показао је завидне рефлексе и храброст и присебност. Успео је на време да се сагне пред летећом ципелом. Чак се и осмехивао када је рекао да му се чини да је ципела била најмање број 44. И поред свега Џорџ Буш остаје каубој, његов је омиљени калибар „магнум 44”. А Арапи су, поред летећег ћилима, сада добили и летећу ципелу.

Шта ће бити са Ираком када за две године амерички војници оду, то још нико не зна. Изгледа да нико и не жели јак Ирак. Једини који, заправо, желе снажан, суверен и неподељен Ирак су сунити у тој земљи, а они већином живе у централном делу државе. Шиити су подељени на оне који су за Иран и на оне који су за Ирак. У контексту потенцијалног сукоба између САД и Ирана задатак ирачких шиита јесте да Американцима још више загорчавају живот у Ираку.

На северу Ирака Курди имају најмање три циља: да сачувају своју квазидржавност, да побољшају политичке шансе за касније отцепљење и да осујете сваку ирачку државу која би била довољно јака да их примора да остану у њој. Курди и шиити имају нафту, сунити је немају. Зато су сунити и велики противници поделе Ирака.

Истовремено, све земље у окружењу прибојавају се неке врсте кантонизације Ирака. Турска има проблем Курда, Саудијска Арабија страхује да би њеним шиитима, који насељавају пределе с највећим изворима саудијске нафте, могле да падну на ум чудне идеје. Слично важи и за Бахреин. Сирија има такође проблем са Курдима, баш као и Иран. Ирачки прелазни устав, у чијем су писању делом учествовали и Американци, не говори само о курдској аутономији, већ се слична права стављају у изглед и сунитима и шиитима. Одатле и утисак да Американци никада и нису желели јак Ирак...