Потребно је веома мало времена да се од здравих добију труле јабуке. Због тога се и те како води рачуна о њиховом паковању како црв, кад продре у једну, не би захватио и остале воћке. Поређење са збивањима у селу воћног имена (Јабука) недалеко од Панчева, изабранo је намерно.

Сукоб двојице малолетника са трагичним епилогом по једног од њих, у до јуче мирном банатском месту, у којем живе Роми, Македонци и Срби, на површину је избацио талог који, сигурно је, није од јуче. Под окриљем мрака групе младића кренуле су у осветнички поход, наоружане каменицама, лупајући прозоре својих комшија Рома.

Црв подела увукао се у Јабуку, црв подела које су попримиле облике међунационалне и верске мржње. Роми су се закључали у своје куће. Селом су загосподарили обесни момци. Покушали су „правду” да узму у своје руке, бацајући тако љагу на цело село, сваљујући појединачну кривицу на колективну одговорност свих Рома, својих комшија са којима су до јуче делили добро и зло, заједно обрађивали њиве, заједно пили испред локалне продавнице.

Јабука је тако стигла на насловне стране новина, али не и у кабинете политичара, заузетих предизборном грозницом из Бора.

Полиција је одрадила свој посао. Ухапсила је убицу малолетника, кобним случајем то је био Ром, а жртва Македонац. Похапсила је и коловође изгреднике који су се наметнули као владари села. На суду је да одмери кривицу и једнима и другима. Да утврди шта је довело до свађе двојице дечака и до убиства једног од њих.

Политичари, управо они који су најодговорнији за међунационалне односе у Србији, превидели су да нису ту само да нам саопштавају лепе вести већ и да жању горке плодове. Чак и министар за људска и мањинска права чији је то ресор, загубио се негде док је црв нагризао Јабуку, претећи погубним последицама. Није се потрудио да посети село, да објасни мештанима да то што раде, раде управо себи и да себи наносе највећу штету. И не само он, већ нико из покрајинске или републичке власти није нашао за сходно да одмах по избијању нереда посети Јабуку, да поприча с мештанима, да им објасни да не узимају „правду” у своје руке, да је то ствар државе.

У селу се нису појавили ни представници Рома ни Македонаца, изабрани у националне савете да објасне својим сународницима да су кренули странпутицом, да сукоб пацификују, да мире завађене стране.

Уместо разговора с мештанима, из удобности фотеља, преко тв екрана слали су упозоравајуће поруке, далеко од места збивања, далеко од Јабуке. Уместо њих у село је стигла полиција и жандармерија, стигли су органи силе да мир донесу, да поставе кордоне између завађених страна. Политичари су пренебрегли своју одговорност, јер није полиција ту да решава међунационалне односе, она је последње средство, а не прво као у овом случају.