Атомске централе, хвала Богу, немамо, а од српског нуклеарног програма остао је само мегаломански мит из доба социјализма, када јемаршал Титонамеравао да у подземним лабораторијама Винче створи атомску бомбу, којом би учврстио темеље свог трећег света. Више немамо ни опасно радиоактивно гориво увезено из Совјетског Савеза, које се временом истрошило у научним експериментима, па смо га послали назад у Русију, надгледани од великих сила задужених за глобалну безбедност.

Можда смо остали без легенде о „А” бомби и старог совјетског горива од кога је могла да се смућка жешћа направа, али зато се нисмо лишили две државне институције са префиксом „нуклеарни”. Прва је легендарни Институт за нуклеарне науке „Винча”, а друга пре две године основано Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (НОС), које је настало под још нејасним околностима. Влада, наиме, није знала како да реши проблем исељавања нуклеарног горива, јер у Винчи нису хтели да узму кредит за те намене. Научници су били тврд орах, нису веровали влади да их неће увалити у непланирани дуг, па је тадашњи министар науке Божидар Ђелић поступио као класичан владин чиновник – кад немаш решење, ти оснујеш јавно предузеће или агенцију.

Тај модел одговорног и прагматичног понашања у вођењу српске политике је идеалан за две ствари – за удомљавање партијских кадрова и стварање финансијске базе из које ће се црпети новац за црне страначке фондове, које се обично активирају у предизборним кампањама. Стога и није било неко нарочито изненађење када је у јавност пуштена прича о нерационалном цурењу буџетских средстава из НОС-а. Куповане су лимузине, плаћано штампање логафирме на упаљачима и хемијским оловкама, како би се ширила слава о заштитницима непостојећих српских нуклеарних интереса.

Не треба овде некаква нарочита аналитика, којом би се раскринкала неодговорна власт и њихово управљање буџетским средствима. Када, гле чуда, сазнају за још једну црну рупу у јавном сектору, владини представници оштро најаве: „Испитаћемо!” Зато сам много већи љубитељ стрипа „Алан Форд”, где је савршено приказано функционисање корупмиране државе, кроз фамозно „министарство за истраживање руда и губљење времена”.

Ништа озбиљнија од стрипа, српска сапуница се наставља и тој мамутској серији се заправо не види крај. После још једне финансијске Фукушиме са народним парама, динари и евра цуре ли цуре, али хероји из јавне управе су витезови без мане и страха, па хватају новац голим рукама. Иако озрачени, премештају лову из државног буџетског реактора, смештајући их на два најсигурнија места у Србији. У своје џепове или у партијске центрифуге, које ће их потом завртети, опрати и претворити у обогаћени политички плутонијум. Можда су државни чиновници контаминирани изотопима корупције, али кога је брига за то, ако се добију и наредни избори.