Безбедносна процена је оманула.

Сребро на крају европске рукометне приредбе није заташкало горке слике напада на хрватске навијаче у Новом Саду. Напада секирама, бејзбол палицама и каменицама, дакле, смртоносним оружјем.

Уместо да министар полиције Ивица Дачић наложи истрагу ко и зашто није правовремено проценио како да најбоље заштити навијаче из Хрватске, апеловао је на свест хулигана реченицом:„Немојте да будете као Хрвати, кад ми одемо код њих.” И када је већ било реакција да таква изјава није „политички коректна” јер не смирује напетости, министар је у нешто измењеном облику поновио боравећи у Црној Гори.

Врапци, а не министар, знали су веома добро да ће се наћи гомила оних који ће насрнути на госте са шаховницом. Уместо праћеног конвоја, прстенова сигурности, антидиверзионих мера и свега онога што раде и предузимају у таквим околностима све полицијске снаге света, први људи полиције допустили су да се десе напади на људе и аутомобиле, да таква ружна слика оде у свет. А тај свет свакако неће ићи у историју, неће тражити шта је некада било. Свет живи данас. Јуче је прошло, не можемо га променити.

Закон о спречавању насиља на спортским приредбама је одавно усвојен, постоји и Национално фудбалско информативни центар при полицији који има пунктове у свим већим градовима. Упркос свему, ништа на време није предузето, мада се водећи људи полиције хвале да знају могуће изазиваче и вође нереда, а које су, да су хтели, могли по закону, превентивно да „изолују”.

Тек после свегакао ђаци на поправном испиту, досетили су се и поставилипет хиљада полицаја од границе до „Арене” и назад.

Не треба много анализиратида би се схватило да је Дачић у овом случају више говорио као председник Социјалистичке партије, него као министар полиције и вицепремијер Србије. Уз све оне претходне изјаве о подели Косова, о рату као инструменту заштите српских националних интерес, ова изјава се уклапа у иконографију предизборног придобијања гласача.

Реч је, дакле,о изјави високог државног службеника којег сви плаћамо, а који свој „компас” мора да усмери у општем интересу. Његова обавеза је да штити ред и мир у земљи. Наравно да би многи, па и он, били срећнији када би искоренили хулиганство. Унедостатку Хрвата као објеката мржње, насилници са црвено-белим шаловима јуре оне са црно-белим и обрнуто. Насиље није увек и само националистичко, оно је много шира и патолошки опаснија појава. Уосталом, министар зна да је у обрачунима две фракције навијача Партизана један младић убијен крајем прошле године. То нема никакве везе са тамо њима и њиховим понашањем према нама. Као што са њима немају никакве везе чињенице да је у Србији од 1990. године убијено десет председника фудбалских клубова, а да је у обрачунима навијача 11 људи страдало. То је наше насиље и министар полиције мора да се бави тим насиљем, а не да изговоре тражи преко плота.