Економиста, творац евра и нобеловац, Роберт Мандел подгреја ових дана на великом скупу у Интеза банци вечну српску монетарну дилему – да ли фиксирати курс динара за евро, увести валутни одбор уместо Народне банке и тако доћи до преко потребне економске стабилности или до тог циља стићи садашњом политиком флексибилног курса и емисионом банком мучног динара. Тај архимандрит светских финансија не остави ни трунку двојбе – по њему за земљу каква је Србија фиксни курс је право решење. Да ли?

Уз све поштовање угледног госта ту идеју одмах није подржала директорка Интеза банке, Драгиња Ђурић, рекавши да „имајући у виду високу инфлацију, незапосленост и буџетски дефицит Србије, ово није моменат за фиксирање курса динара према евру… и да јој се у оваквој малој, отвореној земљи, док криза још траје, не чини баш изводљивом та идеја”.

И ту би за тренутак та прича могла да се заврши. Угледни гост је рекао свој став, који и теорија и пракса веома добро познају, а ми настављамо по старом – да водимо неку врсту фиксно пливајућег курса, па докле стигнемо.

Основно је питање – да ли само фиксирање курса динара може Србију да доведе до стабилности? Одговор је, наравно, не. Ниједна усамљена мера, ма како била делотворна не може сама по себи да реши проблем стабилности неке привреде, а поготово не нашој којој је још потребан и развој. И сада долазимо до још једног питања о коме се није ових дана причало, али које нико не може да избрише.

Када би се у ко зна којој прилици и одлучили за закивање курса на ком би то нивоу било – 130, 150, 200… динара за евро. Или, зашто не, на 90, 80, па и 60 динара, колико је вредео када смо марке мењали у нову европску валуту. Ко је тај ко ће рећи – то је та, права вредност која ће нас као Мојсије повести у обећану стабилност.

Проблем, по свему судећи, а тај став „Политика” годинама заступа, није у пуком курсу евра, долара или франка и моделу вођења монетарне политике. Кончано имамо обиље искустава земаља са фиксним и пливајућим курсом, са евром и без њега. Ретке су државе, попут Швајцарске, Норвешке, Шведске, Аустрије… без проблема са економијом и високим дефицитима буџета и јавних финансија.

Србији, нажалост, проблеме с којим се деценијама суочава неће, нити може решити курс динара или модел за његово вредновање, већ управо оно на шта је и Мандел, такође, упозорио, а што није изазвало толику пажњу јавности – смањивање дефицита, штедња и осмишљен развој.

А ми тога, за нашу невољу, немамо довољно. Пресипамо из шупљег у празно, зајмимо се по свету и код куће, прерасподељујемо све тањи национални колач кога ствара све мањи број руку. Из тог зачараног круга не може нас извести ниједан девизни курс, макар га водио и сам Мандел, али може другачија економска политика у којој ће курс бити само пука алатка, баш као порези или камате.