Гаспромсрбија

У седишту компаније „Фијат”, у Торину, напрасно се упалила црвена лампица на делу мапе на коме је уцртана Србија. Уцена Русије да неће дозволити увоз „Фијатових” аутомобила из Крагујевца уколико Србија не прода „Гаспрому” своју „Нафтну индустрију”, стратешки партнер српска влада протумачила је као упозорење. Нарочито због тога што је торински произвођач аутомобила своју одлуку да гради фабрику у Крагујевцу (а не у Румунији) засновао и на тврдњи Србије да је од Русије добила обећање да ће имати статус повлашћене нације на руском тржишту.

Да ли осим „Фијата” и Србија има потребу да се бар мало забрине над пословном ароганцијом и непристојном уценом „братске и пријатељске” земље, која још прети да ће нас тужити и међународним судовима? И све због тога што не прихватамо колонијалну понизност и статус губерније у преговорима о енергетском аранжману и што не пристајемо да продамо свој реални стратешки нафтни ресурс за имагинарни руски гасовод.

Можда зато медији у Београду руску привредну делегацију оцењују као „десант”. А њу је као „артиљеријску” припрему најавио Јуриј Булигин, директор представништва Трговинско-индустријске коморе Руске Федерације у Србији, речима: „Меркамо ЕПС, Аеродром „Никола Тесла”, Железнице, Београдску железничку станицу, ’Мостоградњу’...”

Да ли је то и најава да ће крај српске приватизације бити обележен „инвазијом” руског капитала, као што је почетак био резервисан за америчко-немачко-аустријско-грчко-словеначко-италијански (дакле, западни) капитал? Зашто се Србија у другој фази економских реформи и транзиције окреће Русији и њеној привреди? Да ли зато што на „истоку” има више капитала? Зашто онда Србија тражи кредите од Светске банке, Европске банке за обнову и развој и Европске инвестиционе банке за своје стратешке инфраструктурне пројекте, а од Европске уније и Међународног монетарног фонда за своје макроекономске потребе.          

Један високи српски званичник летос је на економском самиту у Санкт Петербургу егзалтирано приметио „да су руске потребе и инвестициони планови у домену енергетике, инфраструктуре, за железничке и путне мреже, у домену пољопривреде и грађевине, уз Кину, највеће у целом свету за наредних десет година, што је велика шанса и за Србију”.

Истина је да ће руске инвестиције (и кад „Гаспром” купи НИС) бити тек око милијарду евра, што је десетак одсто укупних страних инвестиција у нашој земљи. Проблем је, међутим, што су те инвестиције концентрисане у само срце енергетске безбедности земље – нафтну и гасну област. А већ цитирани господин Булигин каже да „интерес за приватизацију ЕПС-а безусловно постоји и да је природно да, заједно с нафтно-гасним сектором, електроенергетика буде перспектива за заједничку сарадњу”.

А познато је у данашњем свету да земља која не управља својом енергетском безбедношћу нема ни државни суверенитет.