Голицљиве плате

„Политика” је јуче објавила податке о платама десет најплаћенијих директора највећих немачких фирми – од „Фолксвагена” и „Сименса”, преко Дојче банке до Немачке поште. На списку, који је писац ових редова видео, налазило се 30 имена најбољих менаџера највећих немачких компанија које чине DAХ – немачки берзански индекс. У питању су милионске суме. У еврима. Наравно. И то је део једне приче.

Друга прича, или тек њен почетак, били су позиви наших читалаца. Зову људи и питају – када ћете објавити списак наших најплаћенијих директора? Прво што смо могли да прозборимо било је – немамо те податке, али и да их имамо – многи се сматрају пословном тајном, због чега се може допасти суда. У многим фирмама се и само распитивање о платама у кући сматра тежом повредом корпоративне дисциплине због које се, у тежем случају, може остати и без посла.

И тако, опет, долазимо до старе дилеме – да ли наше плате и укупна примања (бонуси) треба да буду прворазредна тајна или спадају у корпус уобичајених информација од општег значаја. Да ли је свако распитивање о нечијој плати, било директора, министра било фудбалског тренера, па и свог колеге са посла, забадање носа у туђ џеп? Свеједно из ког разлога – чисте знатижеље или зависти. Или, можда, и о томе треба да постоје нека друштвена правила игре. У Немачкој тајне нема. Први човек „Фолксвагена” Мартин Винтеркорн зарадио је лане 16.596.200 евра. И тачка.

Код нас је мука жива доћи до податка колике су плате и укупна примања, рецимо, директора јавних, државних предузећа и чланова њихових управних одбора. Зашто? Правог, сувислог одговора – нема. Зато што то није ред или је, можда, у питању ароганција државног чиновништва? Да се не изазива завист сиромашних, да се људи који су боље плаћени не излажу јавним осудама или да их такав податак не изложи безбедносним и другим ризицима? Не стоји. У питању су високи државни чиновници с натпросечним платама које и ми, као порески обвезници, плаћамо.

У време не тако давног реалног социјализма о платама сваког запосленог, па и директора, одлучивали су раднички савети. Знало се све до у динар. И шта смо имали од тога. Ништа. Играли смо се радничке демократије у којој је, наводно, портир Пера одлучивао о плати свог директора. Да ли баш? Данас – плата првог човека приватизоване компаније тајна је број један. О њој Пера не сме ни да се распитује. Нови систем – нова правила.

И тако, опет, долазимо до нас и насушне потребе да се и ми у свим овим транзиционим временима одлучимо – јесмо ли за јавно објављивање података о голицљивим платама, са свим последицама које из тога проистичу, а то значи, рецимо, да се зна и колики је порез плаћен или смо за то да их и даље држимо под велом тајне правдајући све то загарантованом дозом приватности? Добро је што имамо повереника о информацијама од јавног значаја и заштити података о личности, али за оно што Немци раде са својим информацијама о платама – потребно је много више. Не само у еврима.