Пред једно од тестирања београдских основних и средњих школа, које је требало да покаже да ли у њима има трагова дроге, поједини директори су наредили детаљно чишћење учионица и школских тоалета. Једноставно, свој углед и положај нису хтели да жртвују.

Родитељи жмуре када им се којим случајем укаже да њихово дете „пуши џоинт”. А када цигарета марихуане прерасте у дневну дозу хероина, под изговором да немају више куд, они свог тинејџера пошаљу и на батинање, јер како кажу „батина је из раја изашла”.

Колика је заправо свест о проблему који је доскора тињао, а сада постаје горући, говори случај једне естрадне певачице која је на тврдњу полиције да јој је син ухапшен јер продаје дрогу, одмахнула руком и рекла: „Ма само да се он не дрогира”.

Све ово, нажалост, представља класичну слику српског друштва и државе – гурни све под тепих док може да стане.

Да ли ће тим директорима који ћуте, презапосленим родитељима, друштвеним и државним институцијама значити нешто податак да годишње од „овердоуза” у Србији умре око 400 младих особа.

Младих који су изгубили себе и којима је закаснила помоћ. Младих који су спремни на криминал, на убиство, да би задовољили своју дневну потребу за хероином.

Мало се зна да најмлађи наркоман у Србији има девет година, да се старосна граница зависника од наркотика рапидно спушта, да сваке године број зависника вртоглаво расте. И да се спирала зла све брже врти.

Кога ће да потресе податак да се у Србији дневно на дрогу троши пола милиона евра, или годишње 180 милиона? Они који га зарађују неће га се лако одрећи. Желе само да га увећају, по сваку цену. Тај новац довољан би био за градњу 100 километара аутопута. Или 180 великих дечјих вртића широм Србије. Или 180 школа тамо где их нема.

После петогодишњег натезања, Влада Србије је крајем фебруара ове године коначно усвојила Националну стратегију за борбу против дрога за период од 2009. до 2013. године. Стратегија дефинише и начине лечења зависника, од терапије и рехабилитације до ресоцијализације. У пракси, међутим, није баш најјасније шта све то значи. И не значи много јер број наркомана расте, а стручњаци тврде да не постоји излечени наркоман већ само – залечени.

Не можемо да побегнемо ни од чињенице да је наш географски положај такав да су велике количине дроге у транзиту али и остају у Србији.

После свега, као горак укус у устима, остаје чињеница да зависност почиње брзо и да је наркоманија све распрострањенија, било да је реч о селу или граду.

Ови подаци су за Србију свакако поражавајући. Самим тим и за директоре школа поражавајуће је да је и поред „заташкавања”, дрога откривена у више од 50 одсто ових установа. Борба против овог зла је тешка, а биће још тежа јер је „аждаји” тешко одсећи главу. И нечињење, у овом случају је врста пошасти.