Хулигани не лете са соколима

Хулигани у спорту све више подсећају на терористе у савременом свету. То већ дуго нису младићи који не могу да обуздају себе, него припадници готово полувојних јединица, које дисциплиновано спроводе оно што су наумиле.

Сврха овог текста није да набраја све оно што се најекстремнијим „навијачима” ставља на душу, нити да тера на плач за просутим млеком. Намера је да се укаже на неискоришћену могућност којом би држава себи с врата скинула бригу, и то не једну, и много помогла друштву.

Спорт на овај или онај начин стално гурају у ватру. Држава прети подметачима пожара, али, имајући у виду досадашње искуство, тешко да ће се неко кладити на њу.

Васпитни рад је запуштен, педагози су потцењени, па су деца и омладина препуштени улици. Новац и насиље су им се наметнули као најуспешнији пут ка успеху и то се, на жалост, потврђује из дана у дан.

Познато је да је боље спречити него лечити. На жалост, код нас је стање такво да треба размишљати и о ампутацијама. А да то не буде наша стварност и у будућности држава би могла да има поузданог и делотворног савезника. Само треба да пружи руку обновљеној соколској организацији.

Соколи су се шћућурили после окупације наше земље 1941. и тек после педесетак година су покушали да рашире крила. Ако буду узлетели као некада – неће бити градоносних облака над нашим стадионима и спортским дворанама, а разведриће се и друштву. Јер, међу соколима нема хулигана.

На крају 2009. Савез Соко Србије је подвукао црту на оно што је урадио, указао на оно што је могао да уради, а није, и бацио поглед, а зна се какав соко има вид, на оно што је пред њим. Из говора старешине ССС др Гордане Рајновић на прес-конференцији у „Шест топала” на Београдском сајму видело се да Соко није превазиђена организација, да не живи у прошлом времену, него настоји да своје старе, часне идеале негује на савремен начин.

У томе има успеха и то од рада с децом до чланства у Светском соколском савезу, чији је секретар Владимир Достал јавно оценио да је српски савез један од најактивнијих. Међутим, то је далеко од улоге коју соколи треба да имају. Соколска друштва се обнављају, предњаче Војводина из Новог Сада и Батајница, па су њихови руководиоци Јаков Матић и Милијана Крстић добили и јавна признања, али...

Највећа мука сокола у Србији су објекти. Проф. др Габријела Крагујевић је подсетила да је пре Другог светског рата готово свако иоле веће место имало своје соколске домове и то, углавном, у самом центру. У њима је било као у кошницама, јер су се поред гимнастичких вежби ту приређиване и разне културно-уметничке приредбе, држана предавања од тога колико је штетан алкохолизам, па до корисних савета за пољопривреднике итд. Соколи наилазе на разумевање, али усмена обећања никако да се преточе у дела.

Јаков Матић је као гимнастички тренер указао да соколи нису организација чији је задатак да ствара спортисте. Они, дабоме, не искључују такву могућност, али јој је прворазредни циљ да од деце створи здраве личности. И телесно, и у сваком другом погледу.

Соколима треба помоћ државе. Али, како ствари стоје, држави је потребнија њихова помоћ, јер ко би се други из чистог алтруизма латио рада с децом? А било би тако лепо да нам се деца вину у соколске висине, а не да тону у блато хулиганства.