И пријепољски и европски

Музеј у Пријепољу нашао се у најужем кругу за титулу Европског музеја године. То је први пут да један музеј из наше земље и из региона буде кандидован за ово високо признање које додељује Европски музејски форум са седиштем у Ливерпулу.

Међународна комисија је у октобру ове године посетила пријепољски музеј, а Славољуба Пушицу, његовог агилног директора, поставила пред строге судије да им образложи разлоге за кандидатуру.

Коначан резултат знаће се 19. маја наредне године у Португалији. Тада ће Славољуб Пушица поново морати да брани заслуге овог музеја и то пред око 300 посланика у Европском музејском форуму који делује у оквиру Европског савета.

Музеј у Пријепољу је најмлађи у Србији. Основан је 1991. године у старој запуштеној згради турске руждије (ниже гимназије), а зграда је са 200 проширена на 700 квадрата. Уз подршку НИП-а музеј је добио нове галерије, подземни депо, лапидаријум, летњу сцену.

Има централну климу и 26 камера које покривају све галерије и поставке.

Сталну музејску поставку чине археолошка збирка са експонатима из Муниципијума, римског града на Коловрату, као и из манастира Милешева. Етнографска збирка је најбројнија, а музеј је веома активан у презентовању изложби позајмљених из већих музеја у Србији. У току је изложба Паје Јовановића из Народног музеја у Београду, сребрно посуђе из Етнографског музеја у Београду и експонати из београдског Природњачког музеја.

За две деценије постојања музеја реализовани су пројекти реконструкције порушених средњовековних манастира Давидовице из 13. и Куманице из 14. века, које је финансирало Министарство културе Србије. Заштита угрожених исламских споменика Полимља и истраживање Лимске долине највећи су мултидисциплинарни међународни пројекти овог музеја.

Шта је најпре препоручило музеј у Пријепољу за Европски музеј године?

То је чињеница да се овај музеј налази у таквом друштвеном и политичком окружењу које је на међи три културе, три религије, три државе. И управо је музеј у Пријепољу као средишњи за цео регион успео да научним и стручним приступом примени мултикултуралност. У случају Музеја у Пријепољу интердисциплинарност није ни компликована ни празна прича. Земаљски музеј из Сарајева је 1996. године, на пример, прво гостовао у овом музеју. Музеј у Пријепољу остварио је ону друштвену улогу којој су недорасли многи политичари. И ту почиње и завршава се прича о препознавању важности културе.

А аплауз заслужује пре свега малобројни тим од шесторо запослених са Славољубом Пушицом на челу. То је онај директор за кога је пре неколико година тада актуелни министар културе Небојша Брадић рекао да га је на послу затекао у пола осам ујутру, за разлику од колегинице из Вршца која га није сачекала ни у четири после подне.