Nisam avanturista kao simpatični Japanac Rio Asađi. Ne putujem oko sveta i zbog mene nijedan strani ambasador neće da pohvali policiju niti će premijer da organizuje susret sa novinarima, a onda mi pokloni šljivovicu i značku. I, nisam imao bicikl, već automobil star pet godina.

Dakle, čovek koji mi je na parkingu uništio „dačiju solencu”, pošto se oko pet časova ujutru „mercedesovim” džipom zakucao u moj bordo automobil, nikada nije pronađen.

Sve je bilo savršeno jasno tog septembarskog jutra. Tip je iz Cvijićeve ulice pokušao da skrene u Poenkareovu, ali se zbog velike brzine zakucao u moju ljubimicu koju sam parkirao baš tamo gde ne treba – tamo gde je džip lansirala centripetalna sila.

Čovek je izašao iz džipa, iščupao registarsku tablicu – prepričavali su mi kasnije – ali nije uspeo da zgrabi i branik, i odmaglio.

Branik je ostao na mestu zločina uz presovani automobil. Policajac na uviđajuje uzeo branik sa serijskim brojem kao dokaz. Ti brojevi u centralizovanom kompjuterskom sistemu kompanija, poput „mercedesa”, dovode vlasnika vozila na izvol’te inspektorima MUP-a. Ali evo, prođe četvrta godina, a od N. N. počinioca ni traga. „Dačiju” sam mesec dana pre udara otplatio, bilo je to pet godina krvavog lizinga. Prema zakonima druga Marfija, kasko mi je istekao mesec dana pre agresije na moju ljubimicu.Ostadoh tako i bez auta i bez obeštećenja.

Normalno da o ovom slučaju nije bilo ni retka u novinama, ni sekunde na televiziji, niti mi je policija ikada javila dokle se stiglo sa istragom. Zato sam se ponašao pragmatično, umesto da izigravam privatnog detektiva. Olupinu sam prodao za 400 evra, sećanja sam spakovao u duboke pregrade podsvesti... Pomirio sam se sa sudbinom i vozim se autobusom.

Onda je, kao bomba, odjeknula vest o krađi bicikla dragom Japancu, pa sam se trgao. Sećanja su navrla, uspomene su me preplavile, ali ipak ne želim da se osvrćem na mračnu prošlost, već marširam ka svetloj budućnosti. A ona izgleda ovako: Dačić me poziva, ja sedam u taksi koji grabi ka zgradiVlade. Tamo me čekaju snimatelji, premijer me grli i ljubi, ja uzvraćam.Potom on objavljuje da je slučaj rešen. Uručuje mi ključeve nove „dačije” i flašu šljivke, a ja uzvikujem da je srpska policija bolja od tokijske i njujorške zajedno. Sutradan, premijer i ja, glavne face na prvim stranama novina i u Dnevniku RTS-a.

Verujem da su se ovako osećali svi oni koji su prošli poput mene. Mali, skromni ljudi kojima su ukrali bicikl, auto, stan, zdravlje ili život. I, da se razumemo: neka sreća prati Japanca dok putuje po svetu, neka živi srpsko-japansko prijateljstvo, neka policija blagosilja video-nadzor na Ušću i neka se Dačić sutra slika sa vatrogascima koji su sa drveta spasili mačku, jer to bi učinio i svaki njujorški ili londonski gradonačelnik.

I, neka onog momka iz Borče ne smatraju državnim neprijateljem broj jedan. Ima, verujte, mnogo većih lopova u Srbiji nego što je on.