Јапанац, Дачић и ја

Нисам авантуриста као симпатични Јапанац Рио Асађи. Не путујем око света и због мене ниједан страни амбасадор неће да похвали полицију нити ће премијер да организује сусрет са новинарима, а онда ми поклони шљивовицу и значку. И, нисам имао бицикл, већ аутомобил стар пет година.

Дакле, човек који ми је на паркингу уништио „дачију соленцу”, пошто се око пет часова ујутру „мерцедесовим” џипом закуцао у мој бордо аутомобил, никада није пронађен.

Све је било савршено јасно тог септембарског јутра. Тип је из Цвијићеве улице покушао да скрене у Поенкареову, али се због велике брзине закуцао у моју љубимицу коју сам паркирао баш тамо где не треба – тамо где је џип лансирала центрипетална сила.

Човек је изашао из џипа, ишчупао регистарску таблицу – препричавали су ми касније – али није успео да зграби и браник, и одмаглио.

Браник је остао на месту злочина уз пресовани аутомобил. Полицајац на увиђајује узео браник са серијским бројем као доказ. Ти бројеви у централизованом компјутерском систему компанија, попут „мерцедеса”, доводе власника возила на извол’те инспекторима МУП-а. Али ево, прође четврта година, а од Н. Н. починиоца ни трага. „Дачију” сам месец дана пре удара отплатио, било је то пет година крвавог лизинга. Према законима друга Марфија, каско ми је истекао месец дана пре агресије на моју љубимицу.Остадох тако и без аута и без обештећења.

Нормално да о овом случају није било ни ретка у новинама, ни секунде на телевизији, нити ми је полиција икада јавила докле се стигло са истрагом. Зато сам се понашао прагматично, уместо да изигравам приватног детектива. Олупину сам продао за 400 евра, сећања сам спаковао у дубоке преграде подсвести... Помирио сам се са судбином и возим се аутобусом.

Онда је, као бомба, одјекнула вест о крађи бицикла драгом Јапанцу, па сам се тргао. Сећања су наврла, успомене су ме преплавиле, али ипак не желим да се осврћем на мрачну прошлост, већ марширам ка светлој будућности. А она изгледа овако: Дачић ме позива, ја седам у такси који граби ка зградиВладе. Тамо ме чекају сниматељи, премијер ме грли и љуби, ја узвраћам.Потом он објављује да је случај решен. Уручује ми кључеве нове „дачије” и флашу шљивке, а ја узвикујем да је српска полиција боља од токијске и њујоршке заједно. Сутрадан, премијер и ја, главне фаце на првим странама новина и у Дневнику РТС-а.

Верујем да су се овако осећали сви они који су прошли попут мене. Мали, скромни људи којима су украли бицикл, ауто, стан, здравље или живот. И, да се разумемо: нека срећа прати Јапанца док путује по свету, нека живи српско-јапанско пријатељство, нека полиција благосиља видео-надзор на Ушћу и нека се Дачић сутра слика са ватрогасцима који су са дрвета спасили мачку, јер то би учинио и сваки њујоршки или лондонски градоначелник.

И, нека оног момка из Борче не сматрају државним непријатељем број један. Има, верујте, много већих лопова у Србији него што је он.