Политичке бабароге нису успеле да убеде Смедеревце да кажу историјско „не” будућој рафинерији нафте коју су „Американци” намерили да граде на Дунаву.

Колосална апстиненција грађанства истовремено је порука о препознатој хипокризији и врућ шамар оној политичкој опцији која већ годинама опструира сваки долазак страног капитала у Србију, па и Смедерево. Градња рафинерија, сад више нема дилеме, није била ни економско, ни еколошко питање. Иза флоскула о „прљању” животне средине Смедереваца, које ће наводно донети нова рафинерија, крило се политичко загађење чији је циљ да се отерају страни инвеститори.

Иза те хипокризије крије се политичка опција која не затвара уста критикујући власт да не ствара повољно пословно окружење за привлачење страних инвеститора и да је, тобожe, због тога у Србији криза велика а запошљавање мало. Заговорници „привлачења инвеститора” истовремено чине све да из Смедерева истерају инвеститора који је спреман да уложи 250 милиона евра, да директно запосли 300, а индиректно две-три хиљаде људи који чаме на локалном бироу за запошљавање. Та опструкција попримила је размере питања „живота и смрти”. Кроз медије су продефиловали многи локални „ликови”, али и они које су доводили из других градова да Смедеревце плаше како ће „бојни отрови које испушта панчевачка Рафинерија”, „испарења из нове рафинерије” и „гасови који излазе из америчке железаре” довести до „рађања деце са две главе и телади са седам глава”.

Тема јесте била нова рафинерија, али је принцип био традиционални – „кћерку кара, снаји приговара”, па су противници рафинерије најчешће „испирали уста” челичаном која је у власништву компаније „Ју-Ес стил”. Противници доласка нових инвеститора, стварања нових радних места и (генерално) отварања Србије ни данас не могу да прежале што је „Ју-Ес стил” постао власник смедеревске железаре у којој су пре тога узгајане – печурке. Тада је у железару и Смедереву покренут вишемесечни политички мотивисан синдикални штрајк, с једним јединим циљем – да се из тог града и Србије истера „Ју-Ес стил”. И, заиста, менаџери компаније озбиљно су на састанку уприличеном тим поводом у Питсбургу разматрали могућност да после куповине смедеревске железаре и тронедељног штрајка који је организовала једна политичка странка побегну „главом без обзира” из Србије.

Тек завршени референдум непријатно воња на тај пропали штрајк, а има и исти политички рукопис партије која све чини да поквари амбијент за долазак страних инвеститора, а онда критикује власт да не ствара повољно окружење за улагање.

Излазак само 11 одсто Смедереваца на изјашњавање о градњи рафинерије много је више порука тим бабарогама који су највећи политички губитници смедеревског референдума. Ту не помаже ни скривање иза летње сезоне као аргумента о неповољном „амбијенту” за изјашњавање грађана.

A о том резултату треба да воде рачуна и одборници када се буду дефинитивно изјаснили о градњи нове рафинерије.