Оставка Радована Јелашића на место гувернера Народна банке Србије изазвала је велики шок у политичкој, стручној и лаичкој јавности. Без драматичних последица које су могле, а нису наступиле, лаичка јавност окренула се нагађањима ко би могао бити нови гувернер, а политичка јавност погађањима око кандидата за новог гувернера.

У сенци кадровског лицитирања чула се много значајнија вест – да се прави нови Закон о НБС и да на њему, гле чуда, раде две институције (влада и НБС) као да обе то раде кришом једна од друге.

У први план полемике о новом закону, нажалост, истурена је само информација да ће председник државе предлагати будућег кандидата за гувернера (што је пракса многих демократских држава), а некако је скрајнута аргументација да је то само део ширег пакета чији је циљ да се увећа независност централне банке с (рецимо) прецизно дефинисаном поделом одговорности између гувернера, Монетарног одбора и Савета НБС.

Анализа досадашње праксе сугерише закључак да гувернер и Народна банка и нису били претерано самостални, а оставка Јелашића само је охрабрила мишљење да нови гувернер,ма колико имао јак карактер и стручни ауторитет,неће моћи да обезбеди независност Народне банке, па је зато потребно направити нови закон. Осим права председника државе да предлаже кандидата за гувернера, положај централне банке могао би (на пример) да ојача законом прописан другачији начин одлучивања унутар те институције. До сада је основни проблем био одсуство суштинског колективног одлучивања и независне провере донети одлука, а одговорност за поступке НБС концентрисана је само на једном органу – гувернеру.

Не треба заборавити да независна централна банка уноси стабилност у финансијски систем тиме што се придржава правила, а не доноси дискреционе одлуке. Тако монетарна политика постаје предвидљива (што су у последње време тражили пословни кругови) и уверљива. Зато би требало увести две јасно одвојене структуре унутар НБС (управљачка и надзорна), вишеслојност и колективност у управљачком одлучивању и дати важнију улогу Савету гувернера у том процесу. Најважније одлуке у области монетарне политике и супервизије (које је до сада суверено доносио гувернер, односно Монетарни одбор) морао би убудуће да потврђује Савет гувернера, као тело потпуно независно од гувернера и Монетарног одбора. Он би доносио коначну другостепену одлуку. То би биле две инстанце оличене у међусобно независним органима НБС.

Нови закон о НБС морао би да предвиди да парламент бира (поред гувернера и вицегувернера) чланове Савета гувернера на предлог владе, удружења банака, економиста и послодаваца. Чланови би се бирали на различите периоде тако да ни једна институција не би имала пресудан утицај на састав Савета.

Закон би могао да предвиди и „државну” контролу над Народном банком, али веома другачију од досадашње. То се може постићи формирањем Надзорног одбора који би чинили чланови парламента (према партијској заступљености) и чији би најважнији инструмент била интерна ревизија рада НБС.