ЧИМЕ ЈЕ ИРАНСКИ ПРЕДСЕДНИК Ахмадинежад увредио неке европске дипломате које су у понедељак усред његовог говора напустиле скуп Уједињених нација о расизму? Говорећи о савезницима који су победили у Другом светском рату рекао је ово: „Они су после тог рата оружаном агресијом истерали цео један народ из његових домова како би направили једну потпуно расистичку владу у окупираној Палестини”.

У том тренутку, представници 23 чланице Европске уније излазе из сале (остале четири Немачка, Италија, Холандија и Пољска бојкотовале су целу конференцију) док неке друге дипломате, углавном из исламских земаља, аплаудирају. Ахмадинежад наставља. „Заправо, као надокнаду за тешке последице расизма у Европи... У реду, молим вас. Хвала вам. И заправо као надокнаду за тешке последице расизма у Европи, они су помогли да на власт дође најсуровији и најрепресивнији расистички режим у Палестини.”

Ирански председник затим је рекао да је ционизам врста расизма и да ционисти користе сва своја средства – укључујући економски и политички утицај и светске медије – да прикупе подршку за свој режим, те да треба изменити садашње „међународне механизме” како би „овај варварски расизам био искорењен”.

Због медијске блокаде готово нико није приметио да је Иран на крају конференције гласао за декларацију у којој се не помињу ни Израел, ни Палестина ни Блиски исток, а да су Сједињене Америчке Државе поново минирале један значајан међународни скуп. Генерални секретар УН Бан Ки Мун изјавио је да је циљ Ахмадинежадовог говора био да „оптужи, подели и изазове мржњу”, комесар Уједињених нација за људска права Нави Пилај осудила је говор, али је нагласила да није било разлога да дипломате ЕУ напусте салу, а председник Генералне скупштине УН Мигел д’Еското Брокман подржао је право иранског председника на слободу говора.

Госпођа Пилај још је рекла да никада раније није била под већим притиском и да је морала да истрпи много напада и мада није рекла ко је одговоран за те нападе из њене похвале арапским и муслиманским земљама, које су пристале да се у декларацији не помене хуманитарна трагедија у Палестини, може се разумети да су напади стигли са друге стране, западне.

И ДОК ЈЕ ИРАН И ДАЉЕ ПОД ЖЕСТОКИМ ПРИТИСКОМ Запада због свог нуклеарног програма, једна нуклеарна сила на ивици је грађанског рата. Медији у Сједињеним Државама коначно су схватили да талибани полако преузимају Пакистан, па је та информација последњих дана била једна од ударних вести на Си-Ен-Ену. Да ли ће пакистански војни врх добити неки нови уступак од Вашингтона како би ограничио утицај талибана? Можда паузу у бомбардовању области на граници са Авганистаном због којег је до сада из тог подручја избегло најмање милион људи. Или нешто друго? Све је више знакова да САД нису задовољне понашањем пакистанске војске, којој сваке године дају милијарду долара помоћи. „Војска је и даље усмерена на увежбавање борбе са главним непријатељем Индијом и није добро опремљена за заустављање побуна”, пише „Њујорк тајмс” и додаје да војници нису баш вољни да се туку са побуњеницима с којима су углавном у рођачким везама. „У оно мало борби, војска је успела да убеди мештане да је и сама проблем бар колико и талибани”, тврди њујоршки дневник позивајући се на пакистанске изворе.

У међувремену, Американци објављују нове слике мучења затвореника осумњичених за тероризам и откривају да су Кондолиза Рајс, као саветник за националну безбедност, и Дик Чејни, као потпредседник државе, издали наређења ЦИА да може да дави затворенике како би дошла до информација. Иако стручњаци тврде да су тим мучењима сигурно спречени неки напади на америчком тлу, испоставља се да је дављењу на дасци био подвргнут и један невин човек. За месец дана чак 83 пута су га поливали литрима воде везаног за даску са главом надоле.

Кад је директор ЦИА 2003. године тражио од државног врха да испита легалност сурових метода мучења, Чејни, Рајс, државни тужилац Џон Ешкрофт и саветник Беле куће Алберто Гонзалес закључили су да је то сасвим легално.

БОЛИВИЈСКИ ПРЕДСЕДНИК ЕВО МОРАЛЕС спречио је оружану побуну у покрајини Санта Круз, у којој земљопоседници које предводи богаташ хрватског порекла траже отцепљење. У полицијској акцији убијен је и Едуардо Флорес звани Чико, плаћеник, који се почетком деведесетих борио против Срба у Славонији тврдећи да се бори против комунизма. У видео-поруци коју је снимио пред одлазак у Боливију, Флорес каже да ће тамо организовати побуну против „комунисте” Моралеса. Акцијом боливијске полиције та побуна сасечена је у корену, а Боливија се – свесна сличности између Космета и Санта Круза – укључила и у процес пред Међународним судом правде, као једна од 35 држава које су највишем суду УН послале своје мишљење о легалности једностраног проглашења независности Космета.

Међу тим државама је и Кина, која је први пут поднела мишљење суду правде, што је историјски догађај. Од земаља БРИК-а (неформална група коју чине политички и економски све утицајније земље – Бразил, Русија, Индија и Кина) мишљење против нелегалне независности није поднела само Индија.