Коме смета огледало

Према најновијим истраживањима популарности министара актуелне Владе Србије најнижу оцену добио је Саша Радуловић, министар привреде.

Као нестраначка личност, прихватајући се ове незахвалне дужности, преузео је и „врућ кромпир” који су актуелни и бивши  политичари успешно избегавали протеклих десетак година.

Већ на првом кораку његови потези наишли су на тиха гунђања челника политичких странака и вечитих синдикалних лидера, јер је дирнуо у осињак. Отворио је причу о јавним предузећима тражећи да се доставе личне карте, да се утврди право стање, да се заустави бацање буџетских пара у бунар.

Тим потезом загазио је у партијске забране, јер је свако јавно предузеће истовремено и плен одређене партије, уточиште њихових кадрова и  извор финансирања страначких активности.

Уместо улепшане слике о нама, какву су нам годинама саопштавали политичари, водећи превасходно рачуна о сопственом, а не о рејтингу Србије, министар Радуловић упорно доказује да нема нових инвестиција, да неће бити страног капитала уколико се привредна баруштина не рашчисти.

Оно што није урађено 2003. или 2005. године  мораће да се уради ове и наредне – да се стави катанац на предузећа која ништа не производе, да се одвоји жито од кукоља, да се укину агенције које државне паре деле шаком и капом, а да иза свега тога нема ни резултата ни одговорности.

Такође, да се оконча прича о десетинама фирми у реструктурирању које опстају, не на раду и производњи, већ на буџетским јаслама, вукући нас  све  у баруштину из које, ако се не предузму хируршки резови, нема повратка.

А привреда, каква је наша, јасно је и његовим „саборцима” министрима, не може да преживи ако сваког месеца мора да нахрани око 740.000 чиновника. Новостворених вредности нема, фабричке хале су све празније, а канцеларије бирократије све пуније.

Да би се та армија намирила – држава се из године у годину све више задуживала. Рачун  је стигао и сви га заједно морамо платити, иако су нам џепови празни.

Суочавање са истином је неминовно, а то очигледно не одговара ни свима нама, а још мање политичарима навиклим да дају обећања која их ништа не стају, а доносе поене на ранг-листама. Већ смо се наслушали бајки да смо најлепши, најпаметнији, да смо „лидери на Балкану”, да смо центар васионе око које се окреће свет, а у ствари смо мала, сиромашна земља.

И док то не признамо, док се не погледамо у огледалу, нећемо видети ни светло на крају тунела. На то нас управо упозорава министар Радуловић, показујући нас онакве какви јесмо.

А то нам се, судећи по листама популарности министара не свиђа, или нам је можда лаж милија од истине, па бисмо радије, о чему се све чешће говори, да га први потпредседник владе Александар Вучић смени како нас не би опомињао да нас стари пут води у недођију.