Коме требају лоши момци

АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИЦИ УВЕК СУ БИЛИ НАКЛОЊЕНИ бауцима и страшилима јер такве персонификације зла знатно олакшавају објашњавање сложеног света бирачима и обезбеђују моралну подршку акцијама које се предузимају ради остварења интереса САД. Тако су последњих година прошлог века ирански ајатоласи, либијски пуковник Гадафи, лидери Северне Кореје отац и син Ким Ил Сунг и Ким Ил Џонг, Мануел Норијега из Панаме, Раул Седрас са Хаитија и Слободан Милошевић из Србије добили улоге лоших момака. Истина, први је на листи без конкуренције био Садам Хусеин, али награда за животно дело без конкуренције припада Фиделу Кастру са Кубе.

Некако у њиховој сенци остао је Александар Лукашенко из Белорусије. Заправо, већ се може говорити и о феномену Лукашенко. По некима, он је тренутно и највећи заговорник повратка некадашњег Совјетског Савеза у овом или оном облику. Да ли због само тога као да нема среће са станарима у Кремљу? Наиме, Лукашенко је дуго био присталица што чвршћих економских и политичких веза између Русије и Белорусије, надао се и да би могао да се кандидује за првог председника Уније две државе. Док је у Кремљу био Борис Јељцин Русија није одговарала на та настојања Белорусије. Нови лидери Русије после одласка Јељцина као да су имали преча посла него да се баве Белорусијом, као да су сматрали да је „млађи брат” природно упућен на Москву и да нема друге алтернативе. Поготово што је и он, Лукашенко, у међувремену стигао на америчку црну листу лоших момака. Тако су економски аспекти односа са Белорусијом из Москве изгледа третирани потпуно тржишно, преференцијали за Минск нису били довољни, а стигла је и велика економска криза. А стигао је и НАТО, никад ближе Москви.

И Лукашенко је заиграо као некада маршал Тито. Мало једни, мало други. Оклева да призна Абхазију и Јужну Осетију, кокетира са Бриселом и Вашингтоном, сада одједном добија и кредит од ММФ-а, упућује врло оштре поруке Москви да Русија мора више да отвори своје тржиште за робу из Белорусије, да Москва мора да уплати заостале транше кредита Минску... Укратко, Лукашенко врло лукаво тргује геополитичком позицијом Белорусије. Зна да Русија не може себи да дозволи тај луксуз да јој НАТО још више, овај пут преко Белорусије, приђе границама и да ће због тога испунити све оно што Лукашенко и тражи. Само је питање када.

За то време САД и НАТО покушавају да проникну колико су најновије размирице између Москве и Минска последица дугорочних размимоилажења, односно је ли реч о стварном сукобу и каквих све интереса има, или се ради о феномену Лукашенко. Као некада када су анализирали сукоб Београда и Москве после резолуције Информбироа 1948.

КИНА БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ КЉУЧНА ЗЕМЉА која ће утицати на Северну Кореју ради обуздавања њеног нуклеарног и ракетног програма. То је, наводно, закључак нове администрације у Вашингтону јер Кинези једини и имају ефикасне полуге да утичу на Пјонгјанг. Оно што администрација Барака Обаме не жели јавно да каже јесу још раније америчке процене да су управо кинеске компаније и најзаслужније за ракетни програм Северне Кореје, да су севернокорејски стручњаци добили од Кинеза акцелерометре и жироскопе као кључне компоненте за навођење ракета и да су ту технологију, заправо, Кинези својевремено украли од Американаца. Американци посебно сумњају да су испоруке кинеске ракетне технологије Северној Кореји биле интензивне у време пред и током бомбардовања Југославије од стране НАТО-а 1999. Што би могло да отвори и нове димензије приче о америчком бомбардовању кинеске амбасаде у Београду те 1999. године. Јер, свет је очито врло повезан, Срби и Севернокорејанци преко атомске бомбе, кинеских ракета и срушене амбасаде у Београду. За филм о Џејмсу Бонду. Но, није немогуће.

ПАКИСТАНСКА ВОЈСКА КОНАЧНО ЈЕ, ПОСЛЕ СИЛНИХ БОРБИ, ЗАУЗЕЛА некакву долину Сват у којој су талибани скоро укинули пакистанску државу. Државу која поседује нуклеарно оружје и балистичке ракете. Машала, рекли би неки у Квети, или Пешавару. Колико је рат у Авганистану подстакао радикализам у исламу? Авганистан је годинама био одлично уточиште за све муслиманске радикале, од Египта до Пакистана и Малезије. Џихад против Совјета у Авганистану био је нека врста личне одбране за муслимане, нека врста откривања себе и схватања чињенице да је могуће супротставити се и војно јачима. У Авганистану у рату против Совјета муслимани су испробали џихад и интернационализовали га. Религија се опет показала као покретач маса у рату. На основним принципима ислама џихад ратници су формирали уверење да су у стању да се одупру свакој, па и највећој војној сили света. Авганистан је допринео мистичној представи о светом рату и управо је рат у тој земљи знатно ојачао исламски радикални фанатизам.

Истина, џихад је значајан за ислам, али не представља и врхунац религије. Јер, пророк никада није рекао: „напусти своју породицу и освајај свет”. Свети рат је најконтроверзније начело ислама, начело којег се западњаци највише плаше, које се спомиње у Курану, али је ретко призиван током тринаест и по векова постојања ислама. Никада до сада није виђено у исламу да су муслиманске снаге објавиле џихад другим муслиманским снагама. Прво у Авганистану, а сада и у Пакистану, у долини Сват сада се и то догодило. 

НОВА РУСКА ВОЈНА СТРАТЕГИЈА као да је у једном свом делу, где спомиње НАТО, позајмила стих из Пастернакове песме: „Душа Русије опростила се од Запада јер тамо нема шта да тражи”...