Контузовање новинарства

Насиље над новинарима у Србији је постало рутинска ствар, занимање... Ниједан такав напад до сада није до краја истражен, процесуиран, завршен...

Почело је са Душаном Рељићем, спољнополитичким уредником недељника „Време”. Киднапован је 21. септембра 1993. године. Испред зграде у којој је становао, пришла су му три мушкарца, ставили кесу на главу, одвели на непознату локацију и тамо га држали, испитивали... Девет дана су га мучили и онда га пустили. Отмица је остала до данас неразјашњена..

Новинарка „Дуге”Дада Вујасиновић пронађена је мртва 8. априла 1994. године у свом стану. Њену смрт су надлежни органи дуго третирали као самоубиство, да би после дуготрајне упорности њене породице овај случај почео да се третира као убиство. Убице нису пронађене.

Славко Ћурувија убијен je 11. априла 1999. године у центру Београда. Имена могућих убица често су помињана, али прецизно није утврђено ко су извршиоци, нити њихове евентуалне везе са политичким налогодавцима.

Милан Пантић, новинар „Вечерњих новости” убијен је 11. јуна 2001. године испред своје куће у Јагодини. Ни за овај злочин нико није одговарао.

На прозор стана новинара „Времена” Дејана Анастасијевића 13. априла 2007. године бачена је бомба. Мотив и имена нападача до данас нису истражени.

Претње Бранкици Станковић, ауторки „Инсајдера” на ТВ Б92, „Опасна си као змија, проћи ћеш као Ћурувија”, надлежни судија је окарактерисао као личну увреду и упутио је на грађанску парницу као начин да добије сатисфакцију. Бранкица је добила полицијско обезбеђење.

Тројици нападача на сниматеља Б92 Бошка Бранковића суђење је почело поново због промене судског већа. Бранковић је нападнут док је снимао протест због хашења Радована Караџића, 24. јула 2008. Тада му је поломљена нога, а камера уништена.

Напад на новинара недељника Време Теофила Панчића у суботу вече се одиграо у пуном градском аутобусу, према полицијском саопштењу. Сви присутни су немо посматрали двојицу младића како ударају Панчића, нико му није притекао у помоћ, ни позвао полицију, па је то урадио сам Теофил. Он није опљачкан него само претучен. Доживео је контузију главе и повреде десне руке.

По устаљеном сценарију, сутрадан су се одмах многи огласили и вербално, веома осудили напад, тражећи да се хитно реши овај случај, пронађу нападачи и налогодавци. И примерно казне. Теофил и сви претходници, и њихове породице, немају никакве вајде од вербалне подршке.

Једини начин је да држава коначно реши све случаје, као приоритетне. Тиме би послала јасан сигнал насилницима да бруталност према новинарима не сме остати некажњена. Јер, то је заправо напад на темељне вредности друштва.

Нажалост, атмосфера некажњивог насиља траје много дуго. То није и не сме да буде само полицијски проблем већ посао свих државних органа и политичких лидера који имају утицаја на друштво.

Декларативно – новинаре штитимо! Нарочито кад их нападну. А са друге стране, законима и драстичним казнама спутавамо их и плашимо да пишу и раде свој посао!