Клан Дарка Шарића је, бар судећи према незваничним подацима из полицијских извора који још нису оспорени, у протеклих осам година продајом дроге у региону и свету обрнуо 4,5 милијарди евра. То је, у просеку, више од 500 милиона евра годишње. Поређења ради, укупне девизне резерве Србије су око 10,6 милијарди евра. Укупна вредност српског извоза је око шест милијарди на годишњем нивоу, а за увоз енергената из Русије годишње се потроши 1,5 милијарди евра. Највећи српски извозник Ју-Ес-стил Смедерево у најбољим годинама извозио је робе за нешто више од пола милијарде евра.

Дакле, осмогодишњи обрт клана, за чије постојање је шира јавност чула недавно, тек два пута је мањи од девизних резерви и само 1,5 милијарди мањи од годишње вредности српског извоза. Просечан годишњи обрт тог клана по вредности достиже трећину српских потреба за увозним енергентима и једнак је вредности извоза највећег српског извозника.

Има, свакако, држава у којима наркокартели обрћу веће паре, али извесно је да у Европи не постоји земља у којој се „приход” неке криминалне банде у оволикој мери приближава приходима које остварују друге, нормалне и легалне привредне делатности. То је несумњиво озбиљан сигнал за узбуну који намеће читав низ ништа мање озбиљних питања.

Прво је шта је држава уопште радила у протеклих двадесетак година и како се догодило да чисто криминални послови достигну овакве бројке? Зашто смо о томе до сада имали тако мало информација? За садашњу владајућу гарнитуру свакако је похвално то што је јавност из полицијских извора, макар и незванично, добила неке информације о размерама послова наркобосова.

Та чињеница наговештава спремност да се уђе у сукоб с клановима који имају толико новца да могу да плаћају све, од убица до политичара. Искуства након пада Милошевићевог режима говоре да то може да буде крајње опасан посао, али власти јавности ипак дугују информацију о мерама које су предузимале против подземља у минулим годинама, о информацијама које су поседовале о тим пословима и разлозима због којих нису предузимале одговарајуће мере.

Друго важно питање јесте шта је са силним новцем који је Шарићев клан обрнуо, односно с делом који је могао да задржи за себе? Да ли је тај новац негде у банкама по иностранству, да ли је уложен у послове у иностранству и у земљи, да ли је раздељен члановима уже и шире породице, да ли је пребачен поверљивим пословним партнерима који њиме управљају у име клана?

Знамо да су Шарићи куповали некретнине и фирме по Србији, али не знамо како су надлежним органима доказивали легалност новца који улажу. Не знамо, такође, да ли су их уопште питали за порекло новца и да ли је о томе вођена нека истрага. До одговора на ова питања власти би могле да дођу релативно лако и брзо.